Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Zapisi iz podzemlja

            U sećanjima svakog čoveka ima takvih stvari koje on ne otkriva svima, već samo prijateljima. Ima i takvih stvari koje neće otkriti ni prijateljima, već jedino sebi, u poverenju. Ali ima, najzad, i takvih koje čovek ne sme čak ni samom sebi da otkrije, i takvih stvari se nakupi kod svakog pristojnog čoveka. Naime, čak se i ovo događa: ukoliko je čovek pristojniji, utoliko ih ima više. Bar ja sam se tek nedavno odlučio da se setim nekih svojih ranijih doživljaja – a dosad sam ih uvek i čak sa izvesnim nemirom izbegavao.A sada, kad ih se ne samo sećam već sam čak odlučio i da ih zapišem, sada hoću da ispitam: može li čovek makar sam pred sobom biti potpuno iskren i hoće li se uplašiti cele istine? Uzgred da kažem: Hajne tvrdi da su tačne autobiografije gotovo nemogućne, i da čovek o samom sebi sigurno laže. Po njegovom mišljenju, Ruso je, na primer, sigurno lagao u svojoj ispovesti, i to namerno lagao, iz sujete. Ja verujem da je Hajne u pravu; vrlo dobro razumem kako čovek ponekad može samo iz sujete da natovari na sebe čitave zločine, i vrlo dobro shvatam tu sujetu. Ali Hajne je sudio o čoveku koji se ispoveda pred publikom. A ja pišem samo za sebe i jednom zauvek izjavljujem: ako i pišem tako kao da se obraćam čitaocima, to činim samo forme radi, jer mi je tako lakše da pišem. Ovde je reč o formi, samo o praznoj formi – a čitalaca neću nikada imati. To sam već kazao.

Jurij Lotman - Struktura umetničkog teksta

Kad krenete u bioskop, u vašoj svesti postoji određeno očekivanje, koje se formira na osnovu spoljnjeg izgleda plakata, imena filmskog studija, prezimena režisera i glavnih glumaca, određivanja žanra, ocena vaših poznanika koji su već gledali film itd. Kad film koji još niste gledali određujete kao „detektivski“, „psihološku dramu“, „komediju“, „film u proizvodnji kijevske filmske kuće Dovženko“, „Felinijev film“, „film u kojem učestvuje Igor Iljinski“, „u kome učestvuje Čarli Čaplin“ i sl., time određujete konture svoga očekivanja, koje ima izvesnu strukturu koja se zasniva na vašem prethodnom umetničkom iskustvu. Prve kadrove prikazivane filmske trake vi doživljavate u odnosu na tu strukturu, i ako se celo delo uklopi u apriorno datu strukturu očekivanja, bioskop napuštate sa osećanjem dubokoga nezadovoljstva. Delo vam nije dalo ništa novo, autorov model sveta se pokazao kao unapred dati kliše. Ali je moguć i drugi slučaj: u određenome trenutku realni tok filma i vaša predstava o onome šta on treba da bude stupaju u konflikt, koji, u suštini, predstavlja rušenje staroga modela sveta, katkad lažnog a katkad jednostavno već poznatog, koji predstavlja već ovladano i u kliše pretvoreno saznanje, - i stvaranje novog, savršenijeg modela stvarnosti. Osobina umetnosti, koju smo u više navrata isticali, da modeluje stvarnost uslovljava da svaki gledalac projektuje kadrove filmske trake ne samo na strukturu svoga umetničkoga iskustva, nego i na strukturu svoga životnoga iskustva.

Gotfrid Ben - Slike

Kad na slikama galerija sva ta
zgrbljena leđa vidiš, njuške sive
staraca što se, već lešine žive,
podbuhli, vuku od stola do vrata,

kožu, plesnive brade čekinjave,
od šome salo podliveno krvlju,
vične da kradu i varaju za brlju,
svikle da opušak u maramu stave;

veče života, ah, obilje samo,
bogatstvo tralja, čume, poganišta,
sve više njina nova boravišta,
u založnici dan, a noć nad jamom,

kad na slikama tim vidiš, iz svega,
šta su ti starci platili za život,
kad vidiš poteze slikara - o, živo
genija vidiš velikoga - njega.

Gotfrid Ben - Pevač

Pevač meša u krvi
klice, geneze ideja,
azimut, maglu gde vrvi
od bića turfa, Brodveja,
težeć za rečima pravim,
oblikom pravim, jer sni
da raskol zaboravi
između Ja i Ti.

Lira neurogena,
hiperemije, mrak,
od kofeina sena,
povišen krvni tlak,
ko da odmeri pravo:
za jednim idu svi,
večno za zaboravom
između Ja i Ti.

Ako je pevač stalno
u dvojstbu bio pre,
sad intelektualno,
mozgom, razara sve,
i, težeć snu pesme svoje,
utkiva neprestano
teške supstance svoje
u Ništa, polagano.

Gotfrid Ben - Rekvijem

Po dvoje na svakom stolu. Muškarci i žene
unakrst. Bliski, goli, al' bol ih ne muči ljut.
Lobanja otvorena. Grudi otvorene.
Telesa sada rađaju poslednji put.

Od svakog tri zdele pune: od mozga do muda.
I đavolova staja i božji dom.
Sad grudi pored grudi na dnu suda
Golgotu i greh izlažu rugu svom.

Ostatak u kovčege. Novorođenčad sve sama:
noge muškarca, kose žene, dečja grud.
Videh, kao da ih je rodila jedna mama.
ostatke dvoje koje nekad je spojio blud.

Ivana Milošević - Anđeli crnih duša

Probudila sam se u kišno jutro. Ležala sam u svom krevetu, okrenuta ka prozoru, osećajući bol u levoj butini. Juče sam od svog oca Mihajla dobila još jedan udarac motkom. Ako ovako nastavi, prestaću da osećam bol, a moja koža više neće biti sposobna da poplavi. Napolju je bilo tmurno i sivo, kakav je i moj život. Sa svojih dvanaest godina već sam bila napaćena duša, bez snage i volje.
„Dobro, prestani da se jadaš“, pomislila sam. „Ti si barem u svom krevetu, toplo ti je, a i dobila si samo jedan udarac. Sreća. Nisi u tamnom, mračnom i vlažnom podrumu, gde se sad nalazi seka Olga, pretučena, promrzla, puna bola.“ Naša kuća, koju je nasledio moj otac, nalazila se u selu Arbanaška, nadomak Prokuplja. Bila je stara i oronula, pravljena od blata. U njoj se nalazilo nekoliko prostorija: jedna velika, koja je služila kao kuhinja, spavaća i dnevna soba, gde smo se i kupali. U jednom delu bila su četiri kreveta, svi smo tu spavali i bili smo svedoci noćnog navaljivanja oca na našu majku, ali on nije mario za to. Na sredini je bilo nešto nalik stolu i stolicama, sa strane ozidana bela peć, a na drugom kraju posude sa vodom, kredenac u kome su držane namernice, drveno bure sa svinjskom mašću i ostali pribor za pripremu hrane, okačen o beli duvar. Pod je bio zemljani, neravan.

Horhe Luis Borhes - Pretnja

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali kao i uvek jedinstvena je. Čemu moji talismani i bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri Sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije, biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela smirenje.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.