Nikola Rot - O konfliktima

Konflikti omogućavaju da se revidiraju razne od neadekvatnih grupnih normi. Kao u društvu u celini, i u grupi, konflikti su ne samo smetnja funkcionisanju postojećeg nego su i pokretači razvoja i napretka. Niti je svaka solidarnost dobra i korisna, niti je svaki konflikt rđav i štetan.

Konflikti se neretko prikazuju kao izuzetna i nenormalna stanja, kao stanja koja su uvek štetna za grupu i kao odnosi koji ugrožavaju opstanak grupe. Takvo shvatanje o konfliktima podržavaju i neke od teorijskih koncepcija. Naglašavanje važnosti redukcije tenzije, svake i odmah, ili težnje za konsonantnošću u svemu i u potpunosti u biheviorističkim i geštaltističkim učenjima podržava ovu ideju o apsolutnoj destruktivnosti i o nenormalnosti svakog konflikta. Slično, naglašavanje značenja principa zadovoljstva ali i važnosti prilagođavanja u psihoanalitičkim teorijama podržava shvatanje da je svaki konflikt negativna pojava. Suprotno je tome dijalektičko gledište koje ističe značaj suprotnosti i konflikata za razvitak i napredak. Ljudi i sami, opravdano navodi Dojč, često svesno i namerno traže konfliktne situacije. Oni žele teškoće i prepreke koje će, ulažući napor, savladati i doživljavaju zadovoljstvo u tome. Interes za sportska nadmetanja, za razne igre u kojima se takmiči, zadovoljstvo u posmatranju drama ili čitanju druge vrste literarnih dela u kojima se na umetnički način iznose konflikti i konfliktne situacije, a koje posmatrač i čitalac mogu da dožive, svedoče o tome da beskonfliktno stanje za čoveka nije idealno stanje.

Desanka Maksimović - Za laži izgovorene iz milosrđa

Tražim pomilovanje
za one koji nemaju snage
zlome kazati da je zao
niti rdjavome da je rdjav,
za onoga kome je žao
čoveka istinom unesrećiti;
za ljude koji lažu iz milosrđa.
Za čoveka koji ce ponižen biti,
radije nego da nekog ponizi,
za onoga koji i kad nazre
obrazinu kome na licu
nema srca da je zdere,
za ljude koji ne mogu da uvrede
ni čoveka druge misli i vere,
za one koji nikada ne bi mogli
drugome presudu da izriču,
kojima se sve sudije čine stroge,
za svaku milosrdnu lažnu priču
i slične njima slabosti mnoge.

Desanka Maksimović - Za sedam gladnih godina

Za sedam poslednjih godina zime,
za sedam gladnih krava bez mleka
koje popasu i pobrste
sedam najlepših prvih proleća,
pogase sve što bukti i tinja,
poharaju sedam majskih škrinja;
za sedam glečera koji slede
sedamdeset i sedam ranih vera,
sedamdeset sedam zanosa;
za skamenjenih sedam java
bez ushita i bez snova,
bez gejzera
i bez duga,
bez kolibara,
bez prolećnih gromova i odjeka;
za sedam gladnih krava bez mleka,
za sedam godina bez sunca i žara,
za ohlađenih sedam vulkana,
za sedam prašuma suhoga granja,
za pogašenih sedamdeset i sedam lava –
pomilovanja!

Desanka Maksimović - O državnoj imovini

Svi slivovi Laba i Vardara,
sve slane s livada i sa njiva,
svi glečeri što ih ima Šara,
ledenice pod strehom niske,
sve nebo sinje,
svi pljuskovi koji se za suše
okorele zemlje sete,
svi povodnji u dane juga,
naručja svih jaruga,
sve suze sirotinjske,
sav znoj sa čela sebra
da sruči se u carske delte.

Sve mleko u sva vremena
niz pašnjake, niz otave,
niz vimena,
da se u carske bakrače
i muzlice utače.
Sva vina bela i rumena
iz vinogradnih sela,
sa sebrovih čardaka,
iz natega i bardaka,
sva šira vinograda mladih,
da do carske se stoči buradi.
Sav med što ga skuplja pčela
sa voćnjaka, sa behara,
sa trepavica bilja,
s livadskih epitrahilja
da teče do carskih pehara. 

Nikola Serdar

pokreće te zvuk
koji bojama je nošen
predstavljen tebi
na hiljadu načina
u hiljadu pokreta
zvuk koji riječi mijenja
misterija uopštavanja samoga sebe...

i nakon svih godina
nakon vremena koje je nestajalo
isčezavalo i blijedilo
nakon tragova
još uvijek zvuk te pokreće
još uvijek svaka boja
svaka njena nijansa
stvara priču i čini misao

i što više slušaš
to zvuk tiši je
što više posmatraš
to boja manje je
sve dok ne nestanu
dok ne utihne u posljednjem trzaju
i tada misao svršena je.

Nusreta Beranac

I

Vuku me ruke noći,
Udaraju moje svesti dzinovski šamari ;
Boli me moja glupost večeras, i vadi oči,
I sujeta moja smrtno krvari.

Gladne si istine šake ispružila,
Na vrhovima prstiju kročila u polusan;
Sad udarce trpi svoga ništavila,
I čekaj za bednike bolji dan.

Zlobnom si oku ljudskom verovala,
Što ne zatreperi dok besomučno laže;
Dok sebe si jakom uzimala,
I lagala da ne veruješ onome što kaže.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Zapisi iz podzemlja

            U sećanjima svakog čoveka ima takvih stvari koje on ne otkriva svima, već samo prijateljima. Ima i takvih stvari koje neće otkriti ni prijateljima, već jedino sebi, u poverenju. Ali ima, najzad, i takvih koje čovek ne sme čak ni samom sebi da otkrije, i takvih stvari se nakupi kod svakog pristojnog čoveka. Naime, čak se i ovo događa: ukoliko je čovek pristojniji, utoliko ih ima više. Bar ja sam se tek nedavno odlučio da se setim nekih svojih ranijih doživljaja – a dosad sam ih uvek i čak sa izvesnim nemirom izbegavao.A sada, kad ih se ne samo sećam već sam čak odlučio i da ih zapišem, sada hoću da ispitam: može li čovek makar sam pred sobom biti potpuno iskren i hoće li se uplašiti cele istine? Uzgred da kažem: Hajne tvrdi da su tačne autobiografije gotovo nemogućne, i da čovek o samom sebi sigurno laže. Po njegovom mišljenju, Ruso je, na primer, sigurno lagao u svojoj ispovesti, i to namerno lagao, iz sujete. Ja verujem da je Hajne u pravu; vrlo dobro razumem kako čovek ponekad može samo iz sujete da natovari na sebe čitave zločine, i vrlo dobro shvatam tu sujetu. Ali Hajne je sudio o čoveku koji se ispoveda pred publikom. A ja pišem samo za sebe i jednom zauvek izjavljujem: ako i pišem tako kao da se obraćam čitaocima, to činim samo forme radi, jer mi je tako lakše da pišem. Ovde je reč o formi, samo o praznoj formi – a čitalaca neću nikada imati. To sam već kazao.