Artur Rembo - Pijani brod

Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,

Lađari me, osetih, prestadoše vući;

Njih, gole, o šarene pribiše direke,

Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,

Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!

Reke me, kad prestade metež da mahnita,

Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,

Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!

I slavniji darmar zahvati me

Od onog što odnosi kopna odronjena.

Bura me prepustila svome blagoslovu.

Od čepa laganiji, igrah usred valâ

Koje i kolevkama za mrtvace zovu,

Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!

Slađa nego jabuka za grlo dečaka,

Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,

Od plavičastih vina i od izbljuvaka

Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.

I od tog se vremena kupam u Poemi

Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,

Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi

Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje

I prespore ritmove ispod danjih kola,

Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje

Od svih lira snažnije, od svih alkohola!

Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,

I udarce talasa, i struje; znam veče,

Zore, kao golubiji narod kad se rode,

I videh što videti van sna čovek neće.

Sunce videh spušteno, sa pegama strave,

Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame

Na treptaje kapaka koje vali prave

Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!

Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći

I poljubac što raste ka očima mora,

Protok soka neznanog, i kako se toči

Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.

Besna stada talasa kroz niz dugih dana

Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,

Nesvestan da sipljivu njušku Okeana

Svetle noge Marijâ savladati mogu!

O Floride udarah što se ni ne slute,

Gde oči ljudòkožih pantera se jave

U cveću; i o dúge, uzde namaknute

Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!

I grdnih baruština video sam vrenja,

Trščake u kojima levijatan trune!

I bonace prepune vodenih rušenja,

I dalj što se pokreće da u ponor grune!

Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,

Žeravice nebeske; drage kud me plima

Bacala, gde udave stenice su ždrale,

Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!

O da deci pokažem kroz te plave vale

Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!

I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,

Krila mi je davala bura nepoznata.

Klonulo od polova, zona nepojamnih,

More, kroz uljuljanku slatku koja ječi,

Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,

Te ostajah, podoban ženi koja kleči...

Skoro otok, njišućo bokovima svađe

I izmete brbljivih ptica oka plava,

Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe

Utopljenik poneki, natraške, da spava!

I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,

Uraganom zavitlan u eter bez ptica,

Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,

Ne mogu da uhvate hajke krstarica;

Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,

Ja koji sam bušio zid neba k'o bura,

Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,

Lišajeve sunčane i sline azura;

Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,

Zasuta električnim zračenjem iskara

Kad juli obarahu toljagama grdnim

Nebo ultramarinsko u levak pun žara;

Ja što s jezom osećah kroz huku daljina

Behemote pohlepne i Malstrome pjane,

Večni tkalac spokojnih i plavih širina,

Ja još žalim evropske drevne lukobrane!

Zvezdana sam otočja video! gde neznan

Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.

- Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,

Pticâ zlatnih bezbroju, Snago novog veka?

No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.

I mesec je okrutan, i sunčevo oko.

Ljubavi me opojnim mrtvilima more.

O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!

Ako želim evropsku vodu neku, to je

Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sađe,

Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,

Kao majske leptire pušta krhke lađe.

Više tragom šlepova ne mogu da krećem,

Jer vaša malenkost, vali, mene moči,

Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem

Lađâ-robijašnica strahovite oči.