Miloš Crnjanski - "Sumatra"

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledenegore, blago, rukom.

(Beograd, Braće Nedića 29, 1920)

2 comments:

Anonymous said...

naj-snaz-nija-a pesam sa prostora jezika

mirjana marunovic said...

Bolesna od sumatrizma.

Post a Comment

Ukoliko želite nešto da podelite sa drugima, ostavite komentar: