Nikola Drenovac - Balada

Kad jednom budemo pričali o vožnji
lakim kolima kroz kukuruze
O ženi, koja nas je na kladencu pod
nebom od lišća čekala sama
Imaćemo, možda, sedamdeset godina, bol
u krstima u očima suze,
I krivo će nam biti što dan prolazi i što
pada tama
Kad jednom budemopričali kako smo se u
život kleli svoj
da ćemo uvek istom ljubavlju i do kraja
biti iskreni i verni
Kašljaće, možda, u sobi do naše, starica
koju smo nekad ludo voleli
I bićemo zbog sebe, zbog nje, zbog kiše i
čame - očajno sami i čemerni.
Kad jednom budemo pričali o patnji zbog
neke beznačajne stvari
I kad se s tugom i čežnjom, budemo sećali
nečeg o čemu se ćuti
Stajaćemo, možda, u dugom redu na
nekoj, u blatom ogrezloj drvari,
na nebo, na vlast, na ljude, na ženu, na
sebe, na sudbinu ljuti
Kad budemo pričali o belim platnima na
zelenim travama njive
o ručku koji su postavljale, pod senkom
bagrema mlade žetelice
mislićemo, možda, na neku nedostižnu
sobu u kojoj zaljubljeni žive,
i posmatrati u ogledalu, bez nade i
protivljenjasvoje smežurano lice.
Kad jednom budemo pričali o događaju
koji nikad doživeli nismo
i kad obmanjujući sebe, budemo
poverovali da je i nas voleo neko
čekaćemo, možda, da nam poštar donese
jedno drago, puno ljubavi pismo
od nekog koga nema, il ko je zauvek otišao
nekud daleko
daleko...

2 comments:

Karanac, Baranja said...

Divna je....

Moj tzv. život said...

divna je. da li znate nešto više o autoru?

Post a Comment

Ukoliko želite nešto da podelite sa drugima, ostavite komentar: