Nikola Drenovac - Balada

Kad jednom budemo pričali o vožnji
lakim kolima kroz kukuruze
O ženi, koja nas je na kladencu pod
nebom od lišća čekala sama
Imaćemo, možda, sedamdeset godina, bol
u krstima u očima suze,
I krivo će nam biti što dan prolazi i što
pada tama
Kad jednom budemopričali kako smo se u
život kleli svoj
da ćemo uvek istom ljubavlju i do kraja
biti iskreni i verni
Kašljaće, možda, u sobi do naše, starica
koju smo nekad ludo voleli
I bićemo zbog sebe, zbog nje, zbog kiše i
čame - očajno sami i čemerni.
Kad jednom budemo pričali o patnji zbog
neke beznačajne stvari
I kad se s tugom i čežnjom, budemo sećali
nečeg o čemu se ćuti
Stajaćemo, možda, u dugom redu na
nekoj, u blatom ogrezloj drvari,
na nebo, na vlast, na ljude, na ženu, na
sebe, na sudbinu ljuti
Kad budemo pričali o belim platnima na
zelenim travama njive
o ručku koji su postavljale, pod senkom
bagrema mlade žetelice
mislićemo, možda, na neku nedostižnu
sobu u kojoj zaljubljeni žive,
i posmatrati u ogledalu, bez nade i
protivljenjasvoje smežurano lice.
Kad jednom budemo pričali o događaju
koji nikad doživeli nismo
i kad obmanjujući sebe, budemo
poverovali da je i nas voleo neko
čekaćemo, možda, da nam poštar donese
jedno drago, puno ljubavi pismo
od nekog koga nema, il ko je zauvek otišao
nekud daleko
daleko...

3 comments:

Karanac, Baranja said...

Divna je....

Moj tzv. život said...

divna je. da li znate nešto više o autoru?

Anonymous said...

NIKOLA DRENOVAC
(Ruma, 17.12.1907 — Beograd, 12.07.1996)

Nikola Drenovac, sveštenik, književnik i prevodilac, rođen je u Rumi 17. decembra 1907. godine, od oca Vasilija Drenovca, rumskog ćurčije i majke Jelene, rođene Petrović. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Rumi a Bogosloviju u Sremskim Karlovcima 1929. godine. Bio je sveštenik do 1938. godine kada je emi­gri­rao u SAD gde je uređivao srpski list u Pittsburgh-u sve do povratka u domovinu 1947. Zbog aktivnog učešća u naprednom pokretu Srba u SAD, isključen je iz Crkve. Po završetku Drugog Svetskog rata radio je kao urednik “Slobodne reči”, “Prosvete” i Literarne redakcije Radio Beograda, na kom položaju je 1964. godine i penzionisan.

Književnim radom bavio se od 1924. saražujući u “Književnom jugu” i “Stožeru” u kojima su objavljivali srpski avangardisti. Sa prvim pesmama javio se još kao đak Realne gimnazije u Rumi, a prve pesme je objavio kao đak Karlovačke bogoslovije u beogradskom “Vencu”, zagrebačkoj “Mladosti” i subotičkom “Književnom severu”. Sarađivao je sa brojnim časopisima i listovima.

Pored pisanja za odrasle “s velikim interesovanjem je pratio dečji život i pisao za decu s puno ljubavi i poštovanja”.

Umro je 12. juna 1996. godine u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Knjige pesama

“Lice u lice”, Naklada Antuna Rota, Osijek, 1935
“Rođendan”
“Vragolije”
“Đaci veseljaci”
“Vesele majstorije za decu i starije”
“Čudna čuda”
“Dobar dan radosti”
“Tamo amo po svetu”
“Dva rovinjska kapetana” (objavljena sa Draganom Lukićem)
“Nezvani gost”
“Vetar i vlati”
“Oteto od života”
“Jevanđelje po meni”, Matica srpska, 1955 (poema)
“Pukotina”, 1956 (roman)
“Ukus života” (zbirka pripovedaka)
“Od oltara do revolucionara”
“Pisci govore”, Grafos, Beograd, 1964
“Nikola Drenovac je pesnik jasne misli, darovite invencije, liričar nežnih osećanja i vedrog pogleda na život i detinjstvo. Takva ličnost imponuje dečjoj prirodi i zato će reči ovih pesama umeti da se utkaju u osećanja mladih, veoma osetljivih na iskrenost i neposrednost literarnog kazivanja…”

Post a Comment

Ukoliko želite nešto da podelite sa drugima, ostavite komentar: