Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću

... U to doba se igrao tango, a mi, Banaćani nosili smo svilene čarape. Dâ, nije više đački život kao nekada u Hajdelbergu; ne, bilo nas je svakojakih. Dani su prolazili. Učio sam. Sedeo sam najviše tamo, gde se govorilo o pokretima čitavih slojeva bednih i oduševljenih. To sam voleo. Tu rumenu krv prosutu po ulicama. Sedeli smo ja i nekoliko Poljaka i Čivuta i slušali smo istoriju ruske duše; ona je dolazila kao grdna magla sa Istoka. I znao sam, da mora doći neka grdna oluja, koja će razneti taj učmao život bez srži i bez bola. Knjige, čitava brda knjiga ležala su kojekuda po sobi; napolju je bilo kobno proleće o kojem još niko slutio nije šta donosi. A mi smo nosili svilene čarape i cele dane provodili po ulici i kafanama. Hteli smo da spasemo svet – mi, slovenski đaci. Ko zna? Možda će jednom sve nestati u umetnosti, koja neće reći ni šta hoće, ni šta znači ono što kaže. Možda će nestati govor, i pisanje, i određivanje; da je ovo smrt, a ovo ljubav, a ovo proleće, a ovo muzika. Ko zna? Ah, sećam se: tada sam se u pismima potpisivao „siromah Jorik“, a majka mi je po cele dane išla po komšilucima i pitala šta je to Jorik. E, tako se živelo pre rata. Ah, bio sam mlad i imao sam tako lepa, vitka, bela krila i pleća.