Miki Simić - Kuda idu suze?

Iz tvoga oka, niz rumeni obraz, 
pa preko brade lagano kliznu,
zatim grubo dotaknu zemlju.
Zemlja ih onda upije nežno,
sa puno pažnje prosledi dalje.
Dalje, pažljivo u anđela sne,
pune boja i mudrosti moćne.
Tu se ispituje njihova prošlost,
od koga dolaze i zbog koga teku.
Ako su zaista prave i iskrene na nastavak puta
svog mogu poći.
Iz snova odlaze u polje zvezda,
al' čuvara duge moraju proći.
Zatim se spuste niz tugu i sreću
pa onda popnu uz muku još veću,
planinu najveću od najjačih jaču.
Tamo se odmore, malo priberu,
sakupe snagu i uvis polete.
Preleću šume raskošnih krošnji
i ljute stene vrhova oštrih.
Vešto se kreću, brzo jure
u lavirintu korenja šumskog.
Preko krovova najviših kuća 
pa ispod reči šapata tajnih.
U daljini kad vide tragove Sunca
pojure hitro kao nikad do tad.
Dođu do granice, do poslednje tačke
nestrpljivo čekajući šte će se zbiti.
Pred njima stoje dve rapave staze
gde svaka vodi na svoju stranu.
Jedna vodi ka reci tuge,
druga do sreće i radosti duge.
Od razloga zbog koga su nastale one
zavisi kojom će stazom ići.
Pitam se sada, '' Zašto je tako?'',
suze tuge pusti svako.
Reka tuge već se preliva
i užasno nemirna na molbe ostaje gluva.
Reka sreće i radosti duge 
lagano nestaje u tmini bez smeha
ona će uskoro ostati suva.