Artur Rembo - Roman

I

Sedamn’est je leta neozbiljna dob.
– Veče: k vragu metež i luster kafane
Pod kojim kriglama punili smo drob!
– Išetamo tad pod lipe rascvetane.
U sumraku junskom dah lipe je drag,
A vazduh je tako blag, da sklapa oči.
Vetar, pun žagora – jer blizu je grad –
Miris vinograda i piva svud toči...

II

– No gle tamni azur, krpa sićušna,
U ram male grane što je zabasala,
Bocnut od zle zvezde što se topi sva
S blagim drhtajima, blistava i mala...
Sedamn’est godina! Noć junska! – Ti, pjan,
Osećaš, krv ti se k’o šampanjac kreće
Kroz žile; na usne, kroz bunilo, san,
Kao sitna buba poljubac ti sleće.

III

Srce robinzoni kroz priče i sne
– Kad neki gospodin, ukrućen od štirka,
Vodi kćer, na kojoj dražesno je sve,
U sjaju fenjera koji bledo žmirka...
I jer joj se čini da si mnogo mlad
I naivan, ona, kad kraj tebe mine,
Živahna i laka, okrene se tad...
– Na usnama tvojim ginu kavatine...

IV

Zaćoren. Otkačen do avgusta. Još
I sonete pišeš: ona im se smeje.
Prijatelji odu. Kažu: „Ukus loš!“
Najzad stiže pismo: smilovala se je.
Te iste večeri opet puniš drob
Kriglama u buci blistave kafane.
Sedamn’est je leta neozbiljna dob
Kad gradom mirišu lipe rascvetane.

No comments:

Post a Comment

Ukoliko želite nešto da podelite sa drugima, ostavite komentar: