Marina Valo - Ćutanje

Zavezaću jezik svojih reči!
Zašiću usne svojih jezika!
I ćutaću.
Kao što kiša ume ćutati
kada greje Sunce.
Kao noć
dok dan urla.
Kao stomak prosjaka
posle večere.
Pregaženi maslačak
i ruža ubrana
kada krenu da se suše
- jednaki su.
I ćute.
Tamo
gde najviše prozori škripe
kada se otvaraju,
živi moj duh.
Izaći ću i vrištati.
Tamo me niko čuti ne može.
Jer smisao drveta
što kraj prozora stoji
bio je da poraste
a ne
da pravi hlad.