Dejan Živić - Asvaltida

Da li čovek koji u mislima leti daleko
mora da strada?
Gde je nestalo njegovo nebo?
Tu gde sad u meni leže mrtvi bogovi Asgarda.
Torov malj bezdušno lupa po mrtvim hridinama Nibenlunga.
Njegova munja bezuspešno pokušava da kazni varvarina.
Dok Odinovo oko nemo posmatra prizor,
veliku dimnu pečurku pred zidinama Valhale.
Sumrak bogova je zašao,
utihnule su krvoločne zveri,
vukovi su sada punog stomaka.

I kad pomisliš da si jedan od njih...


Na tromeđi svetova klica života se rađa.
Pod zelenim suncem, krvlju okupanoj zemlji,
jezerima nafte, rekama istkanim od suza,
jalovo tle je ipak izrodilo mutanta.
Novi titan je rođen,
nepoznata sila je organsko i neorgansko spojila
i na opustošenoj planeti nov život stvorila.
Muk bezdana se nadvio nad svim što je stvoreno,
što je izmišljeno, što je urađeno.
To novom početku ostavlja kraj,
Početak ovom novom Adamu nudi zaboravljeni raj.
Asvaltida je njegova boginja, Asvaltida je njegova
planeta majka.
U tunelima primitivne svesti gaji ljubav,
dok gazi preminule bogove rata.
Jedne stvari je više no ikad svestan
"mašine su ipak nadživele ljude".

Kad pomisliš da si jedan od njih...

No comments:

Post a Comment

Ukoliko želite nešto da podelite sa drugima, ostavite komentar: