Ginter Anders - Zastarelost stvarnosti

Teze sa simpozijuma o masovnim medijima

I

            Ovde postavljena tema je antipodski pandan temi: tendencijska umetnost. Pitanje koje se ovde postavlja nije kako treba ili kako možemo da pravimo umetnost da bismo uticali na masu nego, obrnuto, kako, s obzirom na efektivno masovno dejstvo koje se razvija, na primer, na radiju ili televiziji, ili pod uticajem činjenice „masovnog dejstva“ pravimo umetnost? U kojoj je meri pravimo drugčije nego ranije?

            Na ovo pitanje se ne može direktno odgovoriti. I to ne može zato što bi se najpre moralo zapitati: na koji se način odvija to uticanje na mase, odnosno uticanje mase na nas? Zar masu susrećemo direktno? Zar nisu, pre, naši glasnici, naime naši proizvodi ti koji direktno susreću mase? Dok smo mi, umesto toga, suočeni samo sa ogromnim aparatom reprodukcije? I zar i sama ta masa za nas ne nastupa samo u obliku proizvoda, naime u obliku radio-emisija, filmova, televizijskih emisija, časopisa itd? I zar sami ti proizvodi opet nisu sredstva za proizvodnju, pošto oni učestvuju u proizvođenju specifičnog masovnog karaktera današnjeg društva? Ni na jedno od tih pitanja ne treba ovde odgovoriti, ali ja ih, ipak, formulišem kako bih sprečio iluziju da se možemo neposredno prihvatiti teme „Umetnik i društvo“, i da se o toj temi može direktno diskutovati. Odnosi su čak u još većoj meri posredni, jer naše proizvođenje je saodređeno, saproizvedeno onim masovnim proizvodima (koji su, sa svoje strane, saproizveli masovni karakter mase); a pošto, povrh toga, spadamo u takve koji svojim proizvodima saproizvode ovu masu i njenu stvarnu ili tobožnju masovnu tražnju, mi smo kao proizvođači uvek već i „proizvodi svojih vlastitih proizvoda“.