Nikola Oravec - Otrov

Ove reči koje koristim možda je

neko već koristio pre mene...

I možda je taj baš razmišljao, kao i ja,

kako koristi nečije tuđe reči, koje je neko

pre njega napisao

Taj neko je želeo nešto da napiše,

da se izrazi, da učini nešto drugačije

ili da obradi postojeće

i da mu lični pečat

Pritisnuti u sadašnjosti smo

i ja i taj drugi koji je nekad

možda zauzimao isto mesto

poput mene

Verovatno su ga pritiskala slična osećanja,

a možda je, naprotiv, bio vrlo siguran,

imajući u vidu vladajuće forme

koje će pretočiti u svoj izraz, bez strepnje

A, šta ako se samo igrao?

Ako je znao da će ostati zaboravljen

i da ga jedino igra jezika

održava prisutnim?

Naposletku je valjda uočio da je unapred,

pre nego je i počeo pisati

upao u mreže pravila igre,

igre koja je naizgled lutalačka

ali je zapravo potpuno isplanirana?

Dovoljan je igrač, operater,

postajući igračka, marioneta

Igraj, skači, vrti se,

slomi se, sastavi se!

Zamka je čekala na njega,

kao i na mene;

Otrovne ralje jezika koje se zabadaju u meso,

pune otrova koji te tera da igraš, igraš,

bez prestanka!

Otrov se brzo širi, vodi

u stanje slično nepostojanju,

u ukočeni svet znakova. Znakovi rastu poput bodlji, na telu.

On (onaj pre mene) je verovatno kao i ja

ostao u Limbu pisma, razočaran

Ali, nije mogao prestati sa utiskivanjem otrova

Želiš smrt, želiš da se označiš...

Kad znaš da je ta bleda smrt,

limbička samoća teksta

jedini način prisustva, jedini dokaz,

tvoj fosil, tvoji forenzički ostaci