Aleksandar Nikolajevič Afanasjev - Seja Lija i Vuk

Išao seljak šumom i vozio ribu. Lisica ukrala seljaku ribu, stavila u bokal, pa sela pred kamaru da pojede. Dojuri izgladneli vuk.
"Kumo, kumo, šta to jedeš?" - pita on lisicu.
"Ribice", odgovori ona.
"Daj i meni!"
"Ulovi sam".
"Ali ja ne umem", veli vuk.
"Evo ti bokal, natakni ga na rep i spusti kroz otvor".
Poslušao vuk, a lisica će u sebi: "Jasne, jasne na nebu zvezdice! Zamrzni se vučji repu!"
Odjuri lija u selo. Ušla u jednu kuću, pa kako je htela da uvuče glavu u naćve s testom, podigne larmu. Beži lisica iz sela, a za lisicom narod i nabasaju na vuka. Vuk od straha htede da pobegne, ali rep mu se beše zamrzao. Jedva ga iščupa, pola repa otkide. Stiže vuk lisicu u šumi, a ona se pretvara da je bolesna.
"Ah, kume!" veli, "svu su me izubijali i glavu mi razbili, ne mogu da se mrdnem".
"Onda sedni, kumo, na mene", reče vuk.
I tako, lisica jaše vuka i pevuši:
"Bijeni nebijenog nosi!"
"Šta to govoriš, kumo?" pita vuk.
"Buncam kumiću!" odgovara lisica, a sve, lopuža jedna, dopeva:
"Bijenoga zadnjica boli!"
Tebi skaska, a meni ćup masla.