Epsko pozorište

Epsko pozorište je vrsta pozorišta za koju se prvi zalagao nemački reditelj Ervin Piskator dvadesetih godina dvadesetog veka (Političko pozorište 1929. godine), a čije principe je primenio i teorijski razvio Bertolt Breht (naročito u Malom organonu za pozorište 1949. godine)


Epsko pozorište ima dvojaku funkciju: pedagošku (dovesti gledaoca do saznanja o svetu) i političku (pobuditi u gledaocu želju da se postojeće stanje izmeni). U tom cilju raskida s tradicionalnim, aristotelovskim načelima dramskog uživljavanja i identifikacije s predstavljenim svetom i umesto toga teži da u gledaocu razbudi kritički odnos prema tom svetu. Sam pozorišni komad, da bi odgovarao postulatima epskog pozorišta mora da ima epsku, narativnu formu; on je lišen klasičnog zapleta i klasične "velike scene", u kojoj dramska radnja dostiže svoj vrhunac: slike koje slede ne služe tome da predstave određenu radnju i da dovedu do raspleta, već imaju vrednost same po sebi, kao podstek za razmišljanje. Bitna tehnika epskog pozorišta kojom se ostvaruje antiiluzionističko načelo, jeste tehnika udaljavanja, otuđivanja ili začudnosti: sadržina slika naznačena je unapred, bilo napisima na panoima, bilo filmskim projekcijama; sadržinu slika često komentariše recitator; pesme (songovi) izvlače pouku iz određenog pozorišnog prizora; izvori osvetljenja nisu prikriveni, a celokupna pozorišna mašinerija funkcioniše pred očima gledalaca; glumci igrom objašnjavaju, a ne predstavljaju ličnost. Brehtova dela i njegova teorija epskog pozorišta izvršili su znatan uticaj na veliki broj evropskih pisaca i reditelja.