Emil Sioran - Kako je sve daleko!

Ne znam zašto treba nešto činiti na ovom svetu, zašto treba imati prijatelje i težnje, nade i snove. Hiljadu bih puta više voleo da se povučeš u neki udaljeni kutak sveta, gde ništa od onog što čini buku i komplikacije ovog sveta nema nijedan odjek? Odustavši od kulture i ambicija, da li bismo izgubili sve, ne dobivši ništa? No, šta se dobija na ovom svetu? Ima onih za koje nijedan dobitak nema važnost, koji su neizlečivo nesrećni i sami. Svi smo zatvoreni jedni za druge! I kad bismo bili otvoreni da primimo sve od drugog ili da mu čitamo dušu do dubina, koliko bismo osvetlili njegovu sudbinu? Toliko smo sami u životu, da se pitaš nije li samoća agonije simbol ljuskog postojanja. To je znak velikog nedostatka htenja da se živi i umire u društvu.
Postoje li milovanja u poslednjim trenutcima? Hiljadu puta je bolje umreti sam i napušten, kada te niko ne vidi i kada možeš da se ugasiš bez teatralnosti i poze. Gadim se ljudi koji se u agoniji savladavaju i nameću sebi stavove da bi ostvarili  utisak. Suze peku, osim u samoći. Svi koji u agoniji teže da se okruže prijateljima čine to iz straha ili nemogućnosti da podnesu konačne trenutke. Oni hoće da zaborave smrt u glavnom trenutku. Zašto nemaju beskonačnu hrabrost, zašto ne zaključaju vrata da bi podneli lude senzacije lucidno i u strahu s one strane svake granice? Toliko smo odvojeni od svega! Nije li sve što postoji nedostupno? Najdublja i najorganskija smrt je smrt od samoće, kada je sama svetlost načelo smrti. U takvim trenutcima si odvojen od života, od ljubavi, od smeha, od prijatelja, čak i od smrti. I, paradoksalno, pitaš se postoji li išta drugo osim tvog ništavila i ništavila sveta.

9 comments:

ana said...

Tesko je iskljuciti se iz ovoga sveta i sadasnjeg trenutka,i otploviti u neke udaljene visine,gde je sve drugacije,lepse,ruzicastije...Zivimo u ovom trenutku i ovom vremenu i mozda je lucidno razmisljati o begu odavde,kada nam je sve drugo nepoznato i nedostizno.Ali,svakako,sanjati je lepo :)

alma said...

tako je mocno...sviet u kojem zivimo,nacin zivota,sama istina nas ljudiii.svidza mi se(odlican je)

Anonymous said...

Citajuci ovaj esej setila sam se zanimljive recenice iz Sioranovog Kratkog pregleda raspadanja:,,Mrzeti sve, i mrzeti sebe, u razularenom, ljudožderskom besu; sažaljevati ceo svet, i sažaljevati sebe, - to su, naizgled, protivrečna, ali, u biti, istovetna osećanja, jer čovek može da se sažali samo nad nečim što bi želeo da uništi, nad onim što nije vredno da postoji." Cini mi se da je njegov pesimizam koliko istinit toliko i kontradiktoran, jer sam nije uvucen u njega. On sazaljeva sebe i sve(t) oko sebe, prenosi breme nistavila na citaoca, resava se svog jada, deli svoju bol, jer sebicno zudi da je i drugi osete. On u sustini nije zasluzio da zivi, sto i sam zakljucuje.

Anonymous said...

Svako ko podeli svoju bool računa da je podelio sa nekim ko će ga razumeti.
Nije ljudožder. Približi mu taj osmeh na suptilniji način, možda nije samo samoća već mnogo stvari, pa i ta bol koju on ne kontroliše.
Ako i poželi da nestane, prijatelju, možda je mnogo izmučen, ne znači da je pesimista.
Možda kroz tužne stvari, oštre reči i lošeg prilaza njemu kao osobi koja se bori sa svim i svačim, ne može da razume neku pošalicu, omekšaj onda svoj ton, razumeće te.
Ljudi koji pišu tužno, su najveći optimisti, jer kroz to izbacuju onaj najveći bol, za koji nisu uvek krivi, kako se navodi u eseju.
Ko je zaslužio da živi ili ne je zaista monstruozno pravo uzimati i određivati.

Anonymous said...

Ono što me plašilo kada sam pisala svoj komentar je upravo ovo što sam pročitala kao odgovor. Veliki sam poštovalac Sioranovog stvaralaštva a pre svega njegovog kritičkog sagledavanja stvarnosti, života i pre svega čovekovekove prirode. Pesimizam je glas razuma ali i glas srca. Sioran stavlja svoju bol na papir, ali isto tako kritikuje samog sebe zbog toga što sve te gorke istine deli sa čitaocem ili drugim rečima smatra sebe sebičnim time što jad, bol, patnju koju on oseća prenosi na drugog. To je naravno jako uopštena konstatacija i moja namera nije bila da umanjim značaj njegovog pisanja i značaj njegove filozofije. Citiraću Ničea da potkrepim moje statvove: ,,Od svega napisanog volim samo ono što je napisano vlastitom krvlju. Piši krvlju i iskusit ćeš da je krv duh."

Jane Doe said...

Ah, Sioran... kako me raduje kada vidim da ima jos onih koji ga citaju i vole!

Бојан Савић Остојић said...

ko je ovo preveo ili prekucao ovako nepismeno!

Dr Sandić said...

Još jedan noćobdija

Anonymous said...

Sjajni nihilista ... No bez obzira na njegov apsolutni pesimizam /bez granica/, zanimljiva je njegova epistoralna konverzacija sa nemačkom studentkinjom Suzan Zontag... čudno, i u smtri ništa nije gotovo ... moćda tek tada sve dobija svoj pravi smisao?!

Post a Comment

Ukoliko želite nešto da podelite sa drugima, ostavite komentar: