Dragan Brusin - Creatio

Ti, mon amie, boluješ od materice*.

K' idu bežiš, osvetu okolini tako želiš

da te ne vide i da ih ne vidiš,

al samo ćeš se više okrenuti sebi.

Gluv ćeš, slep ćeš, ali i nem postati.

Nećeš više moći u oblake i maglu

oblačiti svoje heroje i svete,

nit ćeš moći u blato i međ žabe,

da mećeš omrzle i niske.

Prolazna je boljka tvoja što ti

ruke grči, kosu beli i oči napetim čini.

Traje samo kol'ko to sin noći i tame dozvoli.

Prolaznost nek ti ne bude tužna,

mada ti je pravo.

Ma, neka, nek bude samo kamen.

Kamičak neobrađeni u planini koja se zida.

Bolje da stvaranje tvoje bude nekog vida,

a ne samo energija rasuta na sebe.

Jer da su i mnogi i pre tebe,

a pogotovo rečiti i stari elini,

krenuli u istom smeru,

danas ti muku imao ne bi,

ali ni sebe koji bi muku zadao sebi.


 * materica- od grčkog ὑστέρα "hystera", posle histerija