Marko Valerije Marcijal - Epigrami

„Bogova nema, nebesa su pusta“ –

tačna je tvrdnja iz njegovih usta.

Time što živi, za nju dokaz stvara:

on stalno huli, a pun je para.

(Epigrami IV, 21)

Tvoja su dobra, ti imaš pare,

posuđe zlatno, skupe pehare,

stara cekupska, masička vina,

tvoj je duh, srce – to je istina.

Sve je samo tvoje – ne poričem sada! –

samo tvoja žena svakome spada.

(III, 26)

  

Gnušaš se cura, na matorke ti se diže,

nećeš lepojku, već onu koju smrt stiže.

Kakva pomam! Zar tvoj ud nije lud?

S Andromahom – ne, samo s Hekabom činiš blud!

(III, 76)

Kad si bogat bio momke si jebavô,

a devojke dugo nisi poznavô.

Sad babe ganjaš. Moćna ubogosti!

Zbog nje ti se kita samo picom gosti.

(XII, 87)

Uporno me pitaš kakav bih ja bio,

kad bih bogatstvo i moć prigrabio.

Budućnost ko još zna, ko o njoj ima stav?

Kakav bi, reci mi, bio ti da si lav?

(XII, 92)