Fridrih Helderlin - Hleb i vino

I

Uokrug počiva grad. Stišava se osvetljena ulica

I zubljama ukrašena šumno prohuje kola.

Radosti dnevnih siti idu na počinak ljudi,

A razborita glava odmerava dobit i štetu

Zadovoljno kod kuće; bez grožđa stoji i cveća

I tvorevina ruku, počiva radeni trg.

Al' zvuče strune negde daleko u vrtovima; možda

Neko zaljubljen svira tamo, il usamljenik

Na daleke se prijatelje seća, i mladost; a česme

U stalnom svežem toku žubore uz mirisnu leju.

Mirno odjekne zvona zvuk sumračnim vazduhom,

A noćobdija prati časove, uzvikne broj.

Evo i povetarca, pokreće vršike gaja,

Gle, i zemlje naše lik senoviti, mesec

Potajno stiže sad; sanjarska stiže noć,

Puna zvezda i zbog nas ne mnogo brižna, blista

Zadivljujuća tamo, tuđinka među ljudima,

Tužna i krasna gore nad brdskim visovima.

II

Čudesna milost je noći preuzvišene, i niko

Ne zna ni šta će zbiti se njenom voljom.

Premda pokreće svet i dušu ljudsku u nadi,

Ni mudrac ne razume šta ona sprema, jer to je

Volja svevišnjeg Boga, koji te jako voli,

I zato više od nje ti voliš sunčani dan.

Ali i bistro oko voli katkada senku

I zabavlja se da pre potrebe okuša san,

Il se i postojan čovek zagleda rado u noć,

Da, njoj i dolikuje posveta venca i pesme,

Jer zabludelim ona posvećena je, i mrtvim,

A sama postoji, večna, u najslobodnijem duhu.

No mora nam za uzvrat, da bi nam u trenutku

Oklevanja u tami oslonac nekakav bio

Zaborav da udeli i sveto pijanstvo,

Udeli reč što struji i zaljubljenim je slična,

Besana, i puniji pehar i smeliji život,

Sveto sećanje k tome, budni da ostanemo noću.

III

I zalud sakrivamo srce u grudima, zalud

Zadržavamo još srčanost, mi učitelji i đaci,

Jer ko bi da je spreči, ko da nam zabrani radost?

I božanska vatra danju i noću nas goni

Da krenemo. Pa hajde! U otvoren da gledamo prostor,

Tražimo sopstveno mesto, ma kako daleko bilo.

Jedno je pouzdano: s podneva da je, ili

Do u ponoć se kreće, uvek postoji mera

Zajednička svima; al svakom je dodeljeno i svoje,

Pa svako od nas ide i stiže tamo gde može.

Zato nek likujuća ludost se ruganju ruga

Kada u svetoj noći spopadne naglo pevače.

Zato dođi na Istmos! Tamo gde pučina šumi

Pod Parnasom, i blista sneg na stenama delfskim,

Tamo u zemlju Olimpa, visova Kiterona,

Tamo pod borove, pod grozdove, odakle

Teba odozdo i Ismenos šumi u Kadmovoj zemlji,

Odatle stiže i tamo ukazuje se bog u dolasku.

IV

Blažena Grčka! ti dome svih nebesnika,

Sve je dakle tačno što u mladosti čusmo?

Svečana dvorano! Pod je more! A bregovi - stolovi,

Zaista za jednu jedinu svrhu sazdani davno!

No prestolja, gde su? Gde hramovi, gde posude,

Nektarom ispunjene pesme za uveseljenje bogova?

Gde sada sjaje izreke što ciljahu daleko?

Delfi dremaju, a gde velika sudba bruji?

Gde je hitra ona? gde izbija, puna sveprisutne sreće,

Grmeći iz vedrog vazduha pravo u oči same?

Oče Eteru! tako se prizivalo i od usta do usta

Hiljadostruko je išlo, niko nije sam snosio život;

Razdeljeno takvo dobro tek raduje, i razmenjeno

Sa strancima postaje slavlje, raste u snu snaga reči:

Oče! Vedri! I odzvanja dok dopire prastari znak,

Od roditelja nasleđen, stvarajući dok presreće.

Jer tako ulaze nebesnici, tako potresajući do dna

Iz senki među ljude silazi njihov dan.

V

Najpre ne osećamo kad stižu, u susret njima
Hitaju dece; presjajna, zaslepljujuća stiže sreća,
Pa ih se kloni čovek; polubog jedva bi znao
Po imenu sve njih što s darovima prilaze.
Al hrabrost veliku daju, i srce pune njemu
Radosti njine, i jedva da zna da upotrebi blago,
Pa dela, rasipa, i skoro mu nesveto postane sveto,
Što blagoslovom ruke takne budalasto i blago.
Koliko mogu, trpe to nebesnici; ali tad u zbilji
Dolaze oni sami, i navikavaju se ljudi sreći
I svetlu dana, i da gledaju objavljene,
Lica onih koje davno već nazvaše Jednim i Svim,
Što ispuniše do dna grud zanemelu slobodnom
Dovoljnošću, i prvi i jedini sve težnje usrećiše;
Takav je čovek; kad tu je blago, i darove mu
Priprema neki bog, ne vidi on to i ne zna.
Najpre da podnosi mora, al sad najdraže da imenuje,
Sad, zato sad moraju reči nastati kao cveće.

VI

Sad u svoj zbilji hoće da blažene bogove slavi,
Stvarno i istinski mora sve da im objavi hvalu.
Ne sme da gleda svetlost šta višnjim nije po volji,
Pred Eterom ne dolikuje danguban pokušaj.
Zato, da dostojno stanu u prisutnosti nebesnika
Uspravljaju se narodi u sjajnim redovima
Na takmičenje, i grade hramove lepe i gradove
Čvrste i plemenite, nad obalama se dižu - 
No, gde su oni? Gde znani cvetaju venci slavlja?
Teba vene, i Atina; zar ne zveči oružje više
U Olimpiji, i zlatna ne tutnje u trci kola,
I zar ne kite više pramce korintskih lađa?
Zašto ćute i ona, sveta stara pozorišta?
Zašto se ne raduje posvećeni ples?
Zašto ko pre bog neki ljudsko ne beleži čelo
Utiskujući, ko nekad, onom kog zgodi svoj znak?
Ili je i sam došao i uzeo ljudski lik
Da dovrši i zaključi utehom nebesko slavlje.

VII

No prijatelju! Stižemo suviše kasno. Žive još

Bogovi, ali gore nad glavom, u drugom svetu.

Beskrajno deluju tamo, a kao da malo mare

Živimo li; toliko nas nebesnici štede.

Jer ne može uvek slaba posuda da ih obuhvati,

Samo ponekad podnosi božansku punoću čovek.

Život je stoga san o njima. I zabludelost pomaže,

Poput lakog sna, i noć i nevolja jakim nas čine,

Dok junaka dovoljno ne poraste u bronzanoj kolevci,

Sa srcima, po snazi, kao nekad, sličnih nebesima.

Uz grmljavinu će doći. Za to vreme mi često izgleda

Bolje da spavam, no bez drugova da budem kao sad,

Kao sad da čekam, i šta da radim, šta da kažem,

Ne znam, i čemu pesnici u oskudno doba?

Ali oni su, kažeš, ko sveštenici boga vina

Što od zemlje do zemlje hode u svetoj noći.

VIII

Naime, kad pre nekog vremena, za nas davno,
Uznesoše se gore svi koji usrećiše život,
Kada odvrati otac od ljudi svoje lice,
I s pravom žalovanje kad započne na zemlji,
Kad mirni genije jedan na kraju se javi, s nebeskom
Utehom, objavi dana svršetak i nestade,
U znak da on tu beše jednom i da će doći
Opet, ostavi hor nebeski darove neke,
Da ljudski, kao nekad, radujemo se njima,
Jer je za radost s duhom preveliko postalo veće
Među ljudima, i još, još nedostaju jaki
Za najvišu radost, no tiho živi još poneka hvala.
Hleb je zemlje plod, al svetlošću blagosloven,
A od gromovnog boga ishodi radost vina.
Zato se uz njih sećamo nebesnika, što nekad
Behu tu i u pravo vreme će da se vrate,
Zato ozbiljnom pesmom slave boga vina pevači
I ne zvuči ko pusti izum pohvala drevnog.

IX

Jeste! S pravom kažu da dan on s noću miri,
Zvezde nebeske večno vodi sad dole, sad gore,
Radostan vazda, ko grana zelenog bora,
A voli je, i venac od bršljana što ga izabra,
Jer on traje i trag odbeglih bogova samih
Obezboženim nosi dole u njihovu tamu.
Ono što proreče pesma drevnih o deci boga
Gle, mi smo, mi smo to! Hesperije to jr plod!
Čudesno se i tačno u ljudima ispuni,
Nek veruje to ko iskusi! No dešava se mnogo,
Sve bez dejstva, jer smo bez srca, senke, sve dok
Otac nam Eter, prepoznat, ne pripadne svakom i svima.
Al dotle slazi kao zubljonoša Svevišnjeg
Sin, onaj iz Sirije, dole među senke.
Blaženi mudraci vide; osmeh iz zarobljene
Zasja im duše, za svetlost raskravljuju se oči,
Blaže spava i sanja u naručju zemlje Titan,
Čak i zavidni, čak i Kerber pije i spava.