Uspomeni Norberta fon Helingrata
palog 14. decembra 1916. godine
Pet ključnih iskaza
1. Poetsko stvaralaštvo: »To je najnevinije od svih zanimanja« (III, 377).
2. »Zato je čoveku dato najopasnije od svih dobara — jezik... da njime daje svedočanstvo o onom šta on, čovek, jeste...« (IV, 246).
3. »Čovek je mnogo iskusio. Mnoge nebesnike nazvao, Otkad jesmo razgovor
I možemo čuti jedni druge.« (IV, 343)
4. »No, ono što traje, ustanovljuju pesnici« (IV, 63).
5. »Pun zasluga, ipak pesnički stanuje Čovek na ovoj zemlji.« (VI, 25)
Zašto je u nameri da se pokaže suština poezije izabrano Helderlinovo delo? Zašto ne Homer ili Sofokle, zašto ne Vergilije ili Dante, zašto ne Šekspir ili Gete? U delima tih pesnika ipak je suština poezije čak izdašnije ostvarena nego u rano i naglo prekinu tom Helderlinovom stvaralaštvu.
Može biti. A ipak je izabran Helderlin, i jedino on. No može li se iz dela jednog jedinog pesnika pročitati opšta suština poezije? Ono opšte, što znači: nešto što je važno za mnoge slučajeve, kadri smo ipak da dobijemo samo uporednim razmatranjem. Zato je potrebno upoznavanje maksimalno moguće raznolikosti poetskog stvaralaštva i njegovih rodova.
Pri tom je Helderlinova poezija samo jedna među mnogima. Ni u kom slučaju ona sama nije dovoljna kao mera za određivanje suštine poezije. Stoga je naša namera već u polaznoj tački promašena. Naravno, dok god mi pod »suštinom poezije« shvatamo ono što je sabrano pod jedan opšti pojam koji tad na isti način važi za svaku poeziju. Međutim, to opšte koje tako za sve posebno isto važi, jeste uvek
ono što je ravnodušno, ona »suština« koja nikad ne može postati suštinskom. Ipak, mi tražimo upravo to suštinsko suštine; tražimo ono što nas goni na odluku da li ćemo, i koliko, ubuduće uzimati poeziju ozbiljno, da li ćemo, i kako, postavljati pretpostavke da bismo stajali u delokrugu poezije.
Helderlin nije odabran samo zato što njegovo delo kao jedno među ostalima ostvaruje opštu suštinu poezije. Jedini razlog toga izbora jeste poetski cilj koji nosi Helderlinovu poeziju: upravo stvaranje suštine poezije. Helderlin jeste za nas u jednom izvanrednom značenju pesnik pesnika. Zato stavlja pred odluku.
Samo, pevati o pesniku, nije li to oznaka zabludelog samoobožavanja i, u isti mah, priznanje nedo statka punoće sveta? Pevati o pesniku — nije li to bespomoćno prekoračivanje, zakasnelost i kraj?
Neka odgovor bude ovo naše razmatranje. Dakako, put na kojem ćemo dobiti odgovor jeste nužan put. Ne možemo ovde — koliko bi to moralo da bude — izlagati pojedina Helderlinova dela u jednom zatvo renom toku. Umesto toga razmotrićemo samo pet ključnih pesnikovih iskaza o poeziji. Određeni red tih iskaza i njihova unutrašnja povezanost treba da nam predoče suštinsku suštinu poezije.
1.
U jednom pismu majci od januara 1799, Helderlin naziva poetsko stvaranje »najnevinijim od svih zanimanja« (III, 377). U kojoj meri je ono »najnevinije«?
Poetsko stvaranje se pojavljuje u skromnom obliku igre. Ničim nevezana, ona pronalazi svoj svet slika i, zatvorena u sebe, ne iskoračuje van oblasti mašte.
Time ova igra izmiče ozbiljnosti odluka koje se u svako doba, na ovaj ili onaj način, okrivljuju. Stoga je poetsko stvaranje posve bezazleno. A ujedno je ono bez učinka, jer to su samo reči. Poezija nema u sebi ništa od čina koji neposredno zadire u stvarnost i preobražava je. Ona je poput sna, ali nije stvarnost; igra rečima, ali nikakva ozbiljnost delanja. Poezija je bezazlena i bez učinka. Ta šta je bezopasnije od pukog jezika? Time što poeziju smatramo »najnevinijim od svih zanimanja«, još, istina, nismo shvatili njenu suštinu. No svakako da je time dat mig gde da je tražimo. Poezija stvara svoja dela u oblasti jezika i jezik jeste njena »materija«. Šta Helderlin kaže o jeziku? Čujmo drugi pesnikov iskaz.
2.
U jednoj fragmentarnoj skici koja potiče iz istog vremena (1800) kao i navedeno mesto iz pisma, pesnik kaže: »No čovek stanuje u kolibama, odećom prekriva svoju stidljivu nagost, mnogo je iskreniji i pažljiviji takođe, a njegov razum počiva na tome što čuva duh kao sveštenica nebeski plam. I zato je njemu koji je bogovima sličan svojstvena sloboda i viša moć da naređuje i ispunjava, i zato je njemu dato najopasnije od svih dobara — jezik, da njime — stvarajući, razarajući i propadajući, i vraćajući se večno živoj učiteljici i majci — daje svedočanstvo o onom šta on, čovek, jeste; da njime dokazuje kako je od nje nasledio, naučio ono što je u njoj najviše božansko — njenu svedržeću ljubav« (IV, 246).
Jezik, polje »najnevinijeg od svih zanimanja«, jeste »najopasnije od svih dobara«. Kako međusobno po miriti obe te odredbe? Zasad ćemo to pitanje ostaviti po strani i razmisliti o trima pretpitanjima: 1. Čije dobro jeste jezik? 2. U kojoj meri je on najopasnije dobro? 3. U kojem smislu je on uopšte neko dobro?
Imajmo u vidu pre svega na kojem mestu stoji taj iskaz o jeziku: u skici za jednu pesmu koja treba da kaže šta je čovek za razliku od drugih bića priro de; navode se ruža, labudovi, jelen u šumi (IV, 300 i 385). Zato navedeni fragment, distancirajući čoveka od drugih živih bića, započinje rečima: »No čovek stanuje u kolibama.«
Ko je čovek? Onaj koji mora davati svedočanstvo o onom šta on jeste. Davati svedočanstvo je isto što i pokazati, ali istovremeno jamčiti za ono što je pokazano. Čovek je onaj koji jeste upravo u potvrđivanju vlastitog postojanja. To potvrđivanje ovde ne podrazumeva nekakav naknadni, usputni izraz čovekova
bića, nego čini ljudsko postojanje. Ali, šta čovek treba da svedoči? Svoju pripadnost zemlji. Ona počiva na tome što je čovek naslednik i učenik u svemu.
Međutim, sve je u konfliktu. Ono što stvari u konfliktu razdvaja i time ujedno spaja, Helderlin naziva »prisnošću«. Potvrđivanje pripadnosti toj »prisnosti«
zbiva se stvaranjem jednog sveta i njegovim razvojem, isto kao i razaranjem tog sveta i njegovom smrću. Potvrđivanje čovekova bića, a samim tim i njegovo istinsko ispunjenje, dešava se na osnovu slobodne odluke. Ona zahvata ono nužno i sebe povezuje s najvišim zahtevom. Posvedočavanje pripadnosti bivstvujućem u celini dešava se kao istorija. Da bi istorija bila moguća — čoveku je dat jezik. On je čovekovo dobro.
U kojoj je meri, međutim, jezik »najopasnije dobro«? On je opasnost nad opasnostima, jer pre svega stvara mogućnost za opasnost. Opasnost je ugroženost bića od strane bivstvujućeg. Tek sad je čovek snagom jezika uopšte izložen onom obelodanjenom što kao bivstvujuće pritiska i uznosi njegovo postojanje, a kao nebivstvujuće vara i razočarava. Tek jezik stvara jasna mesta na kojima je biće ugroženo i gde preti zbrka, a na taj način stvara i mogućnost gubitka bića, to jest stvara opasnost. No jezik nije samo opasnost nad opasnostima, već u sebi nužno krije i stalnu opasnost za samog sebe. On ima za zadatak da u delu obelodani i očuva bivstvujuće kao takvo. U jeziku može da dođe do reči ono što je najčistije i ono najskrivenije, u istoj meri kao i ono što je mutno i prosto. Čak se bitna reč mora učiniti prostom kako bi se shvatila i tako za sve postala opšte dobro. O tome Helderlin piše u jednom drugom fragmentu: »Govorio si božanstvu, ali svi ste zaboravili da novo nikad ne pripada smrtnicima nego bogovima. Prostiji, svakodnevniji mora da postane plod — tek onda će postati svojina smrtnika« (IV, 238). Čisto i prosto na isti način su nešto kazano. Otuda reč kao reč nikad neposredno ne nudi jamstvo za to da je ona suštinska reč ili jedino obmana. Naprotiv, suštinska reč u svojoj jednostavnosti često izgleda kao nešto nebitno. A, s druge strane, ono što je na izgled nešto bitno — jeste samo ono što je naizust kazano i ono što je ponavljano. Tako jezik mora sebe postaviti trajno u sjaj koji je sam stvorio i time ugrožavati nešto najviše svoje — autentično kazivanje.
U kojem smislu je sad ta najveća opasnost »dobro« za čoveka? Jezik je njegovo imanje. Njime raspolaže u cilju saopštavanja iskustava, odluka i raspoloženja. Jezik služi sporazumevanju. Kao oruđe pogodno za sporazumevanje, jezik jeste nekakvo »dobro«. Samo, suština jezika se ne iscrpljuje u tome što će on biti sredstvo sporazumevanja. Tom odredbom nije pogođena njegova suština, nego je navedena jedino posledica te suštine. Jezik nije samo oruđe koje čovek pored mnogih drugih poseduje, nego on tek daje uopšte mogućnost da se bude usred otvorenosti bivštvujućeg. Samo tamo gde jeste jezik, jeste i svet, to znači: stalno promenljivo mesto odluke i dela, čina i odgovornosti, ali i samovolje i vike, rasula i zbrke. Samo tamo gde vlada svet, jeste i istorija. Jezik je dobro u jednom izvornijem smislu. On jamči za to, a što znači: zahvaljujući njemu čovek ima mogućnost da egzistuje na istorijski način. Jezik nije raspoloživo oruđe nego događaj koji raspolaže najvećom mogućnošću čovekova bića. Moramo se prvo uveriti u tu suštinu jezika kako bismo shvatili oblast u kojoj poezija stvara svoja dela, a time shvatili i samu poeziju. Na koji način se zbiva jezik? Da bismo našli
4.
Taj iskaz čini kraj pesme Spomen i glasi: »No, ono što traje, ustanovljuju pesnici« (IV, 63). Tim iskazom svetlost dopire do našeg pitanja o suštini poezije.
Poezija je ustanovljavanje nečeg posredstvom reči i u reči. Šta se tako ustanovljava? Ono što traje. Međutim, može li se ono što traje — ustanovljavati ? Nije li to uvek već ono predručno? Nije! Upravo ono što traje mora biti zaustavljeno da ga ne bi ponela bujica vremena koja hita; ono što je prosto mora se oteti zapletenosti, a mera staviti ispred onog što nema mere. U to otvoreno mora doći ono što nosi bivstvujuće u celini i njime vlada. Biće se mora otvoriti kako bi se pojavilo bivstvujuće. Međutim, upravo ono što traje jeste ono što je prolazno: »Tako je brzo / Prolazno sve nebesko; ali ne uzalud« (IV, 163 i dalje). I pored svega, ono što traje »povereno je brizi i službi pesnika« (IV, 145). Pesnik imenuje bogove i sve stvari onim što jesu. To imenovanje ne počiva na davanju imena ne
čemu što je ranije već bilo poznato — bivstvujuće biva naimenovano tek time što pesnik kazuje bitnu reč. Na taj način, bivstvujuće postaje poznato kao bivstvujuće. Poezija je ustanovljavanje bića putem reči. Otuda ono što traje nikad nije stvoreno od prolaznog. Ono što je jednostavno ne može se nikad izvući neposredno iz zapletenog. Mera ne leži u bezmernom. Osnov nikad ne nalazimo u bezdanu. Biće nikad nije bivstvujuće. Jer, upravo se biće i bit stvari ne mogu nikad izračunati niti izvesti iz onog što je predručno; oni se moraju slobodno stvoriti, postaviti i darivati. Takvo slobodno poklanjanje jeste ustanovljavanje.
Međutim, bogovi bivaju iskonski imenovani i suština stvari prelazi u reč — a tek time stvari zablešte; tada se ljudsko postojanje dovodi u čvrst odnos i postavlja na temelj. Pesnikovo kazivanje jeste usta novljavanje ne samo u smislu slobodnog poklanjanja, već u isti mah i u smislu čvrstog utemeljenja ljudskog postojanja na njegov osnov. Kad shvatimo suštinu poezije, naime kad shvatimo da je poezija ustanovlja vanje bića putem reči, tada možemo naslutiti nešto od istine one reči koju je Helderlin izrekao kad je već davno bio pao u okrilje noći ludila.
5.
Taj peti ključni iskaz naći ćemo u velikoj i ujedno čudovišnoj pesmi koja počinje rečima:
In lieblicher Blaue bluhet mit dem
Metallenen Dache der Kirchturm. (VI, 24 ff.)
(U ljupkom plavetnilu procvetava
Crkveni toranj s metalnim krovom.)
Tu Helderlin kaže (stih 32. i dalje):
Voll Verdienst, doch dichterisch, wohnet
Der Mensch auf dieser Erde.
(Pun zasluga, ipak pesnički stanuje Čovek na ovoj zemlji.)
Ono što čovek čini i čime se bavi stečeno je i zasluženo sopstvenim trudom. »Ipak« — kaže Helderlin, kruto se tome suprotstavljajući — sve se to ne tiče suštine njegova stanovanja na ovoj zemlji, sve to ne seže do temelja ljudskog postojanja. To postojanje je u svom osnovu »pesničko«. No poeziju sada shvatamo kao ustanovljavajuće imenovanje bogova i suštine stvari. »Pesnički stanovati« znači: prebivati u prisutnosti bogova i biti ganut blizinom suštine stvari. »Pesničko« jeste postojanje u svom temelju — što u isti mah znači: ono kao ustanovljeno (utemeljeno) nije nikakva zasluga nego poklon.
Poezija nije samo prateći ukras postojanja, nije samo prolazno oduševljenje ili čak samo uzbuđenje i zabava. Poezija je noseći temelj istorije, pa otuda i nije samo kulturna pojava, a pogotovo nije puki »izraz« nekakve »kulturne duše«.
Što naše postojanje jeste u temelju pesničko — pod tim se na kraju krajeva ne može podrazumevati kako je ono zapravo samo bezazlena igra. No, zar sam Helderlin u prvom navedenom ključnom iskazu ne naziva poeziju »onim najnevinijim od svih zanimanja« ? Kako to pomiriti sa sada izloženom suštinom poezije? Time se vraćamo na ono pitanje koje smo u prvi mah ostavili po strani. Odgovarajući sada na njega, pokušaćemo da jednim uopštavanjem istovremeno obu hvatimo suštinu poezije i pesnika.
Najpre se pokazalo da oblast delovanja poezije jeste jezik. Zato se suština poezije mora pojmiti iz suštine jezika. Nakon toga je postalo jasno: poezija je ustanovljavajuće imenovanje bića i suštine svih stvari, a nije proizvoljno kazivanje, nego takvo kazivanje kojim na otvoreno stupa sve ono što im zatim u svakodnevnom govoru pretresamo i o čemu raspravljamo. Zato poezija nikad ne preuzima jezik kao predručni materijal, nego tek ona omogućava jezik. Poezija
je prajezik jednog istorijskog naroda. Znači, obrnuto, suštinu jezika moramo shvatiti iz suštine poezije.
Temelj ljudskog postojanja jeste razgovor kao istinsko događanje jezika. Ali prajezik je poezija kao ustanovljavanje bića. Ipak, jezik je »najopasnije od svih dobara«. Dakle, poezija je najopasnije delo, a u isti mah »najnevinije od svih zanimanja«.
U stvari, tek kad obe odredbe mislimo kao jedno, shvatićemo potpuno suštinu poezije.
Ali, zar je poezija najopasnije delo? U pismu prijatelju, neposredno pred polazak na poslednje putovanje u Francusku, Helderlin piše: »O, prijatelju! Svet leži
preda mnom svetliji i ozbiljniji nego inače! Drago mi je što je tako; lepo mi je kao kad u leto 'stari Sveti otac spokojnom rukom stresa sa crvenkastih oblaka blago-
siljajuće munje'. Jer, taj znak je za mene postao ono izabrano između svega što mogu od Boga ugledati.
Inače mogao sam klicati o novoj istini, boljem viđenju onog što je nad nama i oko nas; sad strepim da na kraju sa mnom ne bude kao sa starim Tantalom kome su
bogovi dali više nego što je mogao da svari« (V, 321).
Pesnik je izložen munjama božjim. O tome nam kazuje ona pesma koju poznajemo kao najčistiju poeziju suštine poezije, a koja počinje rečima:
Wie wenn am Feiertage, das Feld zu sehn
Ein Landmann geht, des Morgens... (IV, 151 ff.)
(Kao kad o prazniku da bi video njivu Izlazi ratar, u zoru...)
U poslednjoj strofi tu se kaže:
Doch uns gebuhrt es, unter Gottes Gewittern,
Ihr Dichter! mit entblosstem Haupte zu stehen,
Des Vaters Stral, ihn selbst, mit eigner Hand
Zu fassen und dem Volk ins Lied
Gehullt die himmlische Gaabe zu reichen.
(No nama je dano, o pesnici, otkrite glave Pod olujama božjim da stojimo,
I munju Očevu samu, sopstvenom rukom Hvatamo, i narodu pružamo
Pesmom zaogrnut nebeski dar.)
A godinu dana kasnije, pošto se Helderlin kao čovek zahvaćen ludilom vratio u majčinu kuću, piše istom prijatelju, sećajući se boravka u Francuskoj: »Trajno me je zahvatila moćna stihija, nebeski oganj i utišanost ljudi, njihov život u prirodi, njihova ograni čenost i zadovoljstvo, i kao što se govori ponavljajući za junacima, i ja mogu reći da me je Apolon porazio« (V, 327). Prevelika svetlost gurnula je pesnika u tamu. Treba li još i drugih svedočanstava za najveću opasnost njegova »zanimanja«? Sve govori sudbina koja je baš samo njemu pala u deo. Kao neko predosećanje te sudbine zvuče reči iz Empedokla:
...Es muss
Bei Zeiten weg, durch wen der Geist geredet.
(III, 154.)
(...Mora
Otići iz života onaj kroz koga je duh prozborio.)
A ipak, poezija je »najnevinije od svih zanimanja«. Te reči Helderlin unosi u svoje pismo ne samo da bi poštedeo majku, nego zato što zna da ta bezazlena spoljna strana pripada suštini poezije isto tako kao dolina brdu; jer, kako bi pesnik mogao činiti i očuvati to najopasnije delo ako ne bi bio »izbačen« (Empedo-
kle, III, 191) iz one običnosti dana i pred njom zaštićen prividom bezazlenosti svog zanimanja?
Poezija izgleda kao igra, a nije igra. Istina, igra sjedinjava ljude, ali tako da svaki od njih pri tom za boravlja upravo sebe. Međutim, u poeziji čovek se usredsređuje na temelj svog postojanja. Tada se on smiruje; doduše, ne prividnim mirom nedelatnosti i odsustva misli, nego onim beskrajnim mirom u kome žive sve sile i veze (upor. pismo bratu od 1. januara 1799, III, 368 i dalje).
Poezija budi privid nestvarnog i sna nasuprot uhvatljivoj i glasnoj stvarnosti s kojom smo se na izgled saživeli. A ipak je obrnuto — stvarno je ono što pesnik
kaže i preuzima da bude. Tako Panteja u proročkom nadahnuću govori o Empedoklu prijateljici (III, 78):
...Er selbst zu sein, das ist
Das Leben und wir andern sind der Traum davon.
(...Biti on lično, to je život,
Mi, drugi, samo smo san o tome.)
Stoga se čini da se suština poezije leluja u sopstvenom prividu spoljne strane poezije, a ipak stoji ne pomično. U svojoj suštini poezija je ustanovljavanje — što znači: čvrsto utemeljavanje.
Istina, svako ustanovljavanje ostaje slobodan dar i Helderlin čuje kao da je rečeno: »Pesnici, budite slobodni kao laste!« (IV, 168). Ali ta sloboda nije
razuzdana samovolja, niti svojeglavo htenje, nego krajnja nužnost.
Poezija, kao ustanovljavanje bića, jeste dvostruko vezana. Tek u pogledu na taj najunutrašnjiji zakon potpuno obuhvatamo njenu suštinu.
Poetsko stvaranje je iskonsko imenovanje bogova. Ali pesnička reč dobija svoju moć imenovanja tek onda kad bogovi sami govore o nama. Kako govore bogovi?
...und Winke sind
Von Alters her die Sprache der Gotter. (IV, 135.)
(...a znaci su
Odvajkada jezik bogova.)
Pesnikovo kazivanje je hvatanje tih znakova kako bi bili preneti dalje u njegov narod. Ovo hvatanje znakova je primanje, a ipak ujedno i davanje; jer, već u »prvoj oznaci« pesnik opaža ono što je okončano i odvažno ga postavlja u svoju reč kako bi predskazao ono još-ne-ispunjeno. Tako
...fliegt, der kiihne Geist, wie Adler den
Gewittern, weissagend seinen
Kommenden Gottern voraus. (IV, 135.)
(...leti smeli duh, kao orao Pred olujama, prorokujući Dolazak svojih bogova.)
Ustanovljavanje bića povezano je sa božjim znacima. A u isti mah pesnička reč jeste samo tumačenje »glasa naroda«. Tako Helderlin naziva sage u kojima
je narod svestan svoje pripadnosti bivstvujućem u celini. Ali taj glas često zanemi i iznemogne u sebi samom. On takođe nije nimalo u stanju da samostalno iskaže ono pravo, nego su mu neophodni oni koji ga tumače. Pesma koja nosi naslov Glas naroda ostala nam je u dve verzije. U njima se pre svega razlikuju završne strofe, ali tako da se one dopunjuju. U prvoj verziji kraj glasi:
Drum weil sie fromm ist, ehr' ich den Himmlischen Zu lieb des Volkes Stimme, die ruhige,
Doch um der Gotter und der Menschen
Willen sie ruhe zu gern nicht immer! (IV, 141.)
(Zato što je pobožan, poštujem za ljubav
nebesnika
Spokojni glas naroda,
AT bogovima i ljudima za ljubav
Nek' ne počiva uvek suviše rado!)
Uz to druga verzija:
.. .und wohl
Sind gut die Sagen, denn ein Gedachtniss sind Dem Hochsten sie, doch auch bedarf es
Eines, die heiligen auszulegen.
(IV, .)
(...i svakako
Sage su dobre, jer one su pamćenje Najvišega, a ipak i potreba
Jednoga: tumačenja tih svetih saga.)
Tako je suština poezije uklopljena u zakone božjih znakova i glasa naroda, u zakone koji teže da se razdvo je i spoje. Sam pesnik stoji na sredini između bogova i naroda. On je neko koji je izbačen u to Između, između bogova i ljudi. Ali samo i najpre u tom Između odlučuje se šta je čovek i gde on smešta svoje postojanje. »Pesnički stanuje čovek na ovoj zemlji.«
Neprestano i sve sigurnije, usred obilja slika što na njega navaljuju, i sve jednostavnije, Helderlin je svoju pesničku reč posvećivao tome Između. Ovo nas nagoni da kažemo kako je on pesnik pesnika.
Da li ćemo još i sada smatrati da je Helderlin za pleten u prazno i preterano samoobožavanje zbog nedostatka punoće sveta? Ili ćemo radije otkriti kako preterani pritisak izbacuje misao toga pesnika u osnov i središte bića? Za samog Helderlina važi reč koju je on u onoj poznoj pesmi, »U ljupkom plavetnilu procvetava...«, rekao za Edipa:
Der Konig Oedipus hat ein
Auge zuviel vieleicht. (VI, 26.)
(Car Edip možda ima Jedno oko previše.)
Helderlin pesnički stvara suštinu poezije — ali ne u smislu vanvremenski važećeg pojma. Ta suština poezije pripada određenom vremenu. Ali ne tako što se suština prilagodila tom vremenu kao nečem već postojećem. Nego Helderlin, iznova ustanovljavajući suštinu poezije, tek određuje novo vreme. To je vreme odbeglih
bogova i nailazećeg Boga. To je oskudno vreme, jer ga karakteriše dvostruki nedostatak i dvostruko Ne: ne-više odbeglih bogova i još-ne-dolazećeg Boga.
Suština poezije, koju ustanovljava Helderlin, jeste istorijska u najvećoj meri, jer unapred određuje neko istorijsko vreme. Ali kao istorijska, ona je jedino suštin ska suština.
Oskudno je to vreme, i zato je prebogat njegov pesnik. Tako bogat da bi često, kad se seća onih što su bili i kad očekuje Onog koji će stići, već hteo da malakše i da samo zaspi u toj prividnoj praznini. Ali on istrajava u ništavilu te noći. Ostajući tako sam sa sobom, krajnje usamljen u svojoj sudbini, pesnik osvaja istinu — sam
za sve, i zato je osvaja suštinski. O tome govori sedma strofa elegije Hleb i vino (IV, 123 i dalje). Pesnik u njoj govori ono što je ovde mislilac mogao samo tumačiti:
Aber Freund! wir kommen zu spat. Zwar leben die
Gotter,
Aber uber dem Haupt droben in anderer Welt.
Endlos wirken sie da und scheinens wenig zu achten,
Ob wir leben, so sehr schonen die Himmlischen uns.
Denn nicht immer vermag ein schwaches Gefass sie
zufassen,
Nur zu Zeiten ertragt gottliche Fulle der Mensch.
Traum von ihnen ist drauf das Leben. Aber das Irrsal Hilft, wie Schlummer und stark machet die Noth und die Nacht,
Biss dass Helden genug in der ehernen Wiege
gewachsen,
Herzen an Kraft, wie sonst, ahnlich den Himmlischen
sind.
Donnernd kommen sie drauf. Indessen dunket mir
ofters
Besser zu schlafen, wie so ohne Genossen zu sein,
So zu harren und was zu thun indess und zu sagen,
Weiss ich nicht und wozu Dichter in durftiger Zeit ?
Aber sie sind, sagst du, wie des Weingotts heilige
Priester,
Welche von Lande zu Land zogen in heiliger Nacht.
(No prijatelju! Stižemo prekasno.
Žive doduše Bogovi još,
al gore nad glavom, u drugom svetu.
Beskrajno deluju tamo, a kao da malo mare
Živimo li; toliko štede nas nebesnici.
Jer ne može uvek slabi da sadrži ih sasud.
Ponekad samo podnese obilje božje čovek.
San o njima je potom život. Ali bludnja
Pomaže, kao dremež, i snaži nas nevolja i noć
Dok junaka dosta u bronzanoj ne poraste kolevci,
I srca, ko pre snagom nebesnicima sličnih.
S grmljavinom tad će doći. Međutim često mi se
Čini bolje da spavam, no tako bez drugova da sam,
Tako da iščekujem, a šta da činim i kažem
Ne znam, i čemu pesnici u oskudno vreme?
No oni su, kažeš, kao sveštenici boga vina
Što od zemlje do zemlje hodiše u svetoj noći.)
palog 14. decembra 1916. godine
Pet ključnih iskaza
1. Poetsko stvaralaštvo: »To je najnevinije od svih zanimanja« (III, 377).
2. »Zato je čoveku dato najopasnije od svih dobara — jezik... da njime daje svedočanstvo o onom šta on, čovek, jeste...« (IV, 246).
3. »Čovek je mnogo iskusio. Mnoge nebesnike nazvao, Otkad jesmo razgovor
I možemo čuti jedni druge.« (IV, 343)
4. »No, ono što traje, ustanovljuju pesnici« (IV, 63).
5. »Pun zasluga, ipak pesnički stanuje Čovek na ovoj zemlji.« (VI, 25)
Zašto je u nameri da se pokaže suština poezije izabrano Helderlinovo delo? Zašto ne Homer ili Sofokle, zašto ne Vergilije ili Dante, zašto ne Šekspir ili Gete? U delima tih pesnika ipak je suština poezije čak izdašnije ostvarena nego u rano i naglo prekinu tom Helderlinovom stvaralaštvu.
Može biti. A ipak je izabran Helderlin, i jedino on. No može li se iz dela jednog jedinog pesnika pročitati opšta suština poezije? Ono opšte, što znači: nešto što je važno za mnoge slučajeve, kadri smo ipak da dobijemo samo uporednim razmatranjem. Zato je potrebno upoznavanje maksimalno moguće raznolikosti poetskog stvaralaštva i njegovih rodova.
Pri tom je Helderlinova poezija samo jedna među mnogima. Ni u kom slučaju ona sama nije dovoljna kao mera za određivanje suštine poezije. Stoga je naša namera već u polaznoj tački promašena. Naravno, dok god mi pod »suštinom poezije« shvatamo ono što je sabrano pod jedan opšti pojam koji tad na isti način važi za svaku poeziju. Međutim, to opšte koje tako za sve posebno isto važi, jeste uvek
ono što je ravnodušno, ona »suština« koja nikad ne može postati suštinskom. Ipak, mi tražimo upravo to suštinsko suštine; tražimo ono što nas goni na odluku da li ćemo, i koliko, ubuduće uzimati poeziju ozbiljno, da li ćemo, i kako, postavljati pretpostavke da bismo stajali u delokrugu poezije.
Helderlin nije odabran samo zato što njegovo delo kao jedno među ostalima ostvaruje opštu suštinu poezije. Jedini razlog toga izbora jeste poetski cilj koji nosi Helderlinovu poeziju: upravo stvaranje suštine poezije. Helderlin jeste za nas u jednom izvanrednom značenju pesnik pesnika. Zato stavlja pred odluku.
Samo, pevati o pesniku, nije li to oznaka zabludelog samoobožavanja i, u isti mah, priznanje nedo statka punoće sveta? Pevati o pesniku — nije li to bespomoćno prekoračivanje, zakasnelost i kraj?
Neka odgovor bude ovo naše razmatranje. Dakako, put na kojem ćemo dobiti odgovor jeste nužan put. Ne možemo ovde — koliko bi to moralo da bude — izlagati pojedina Helderlinova dela u jednom zatvo renom toku. Umesto toga razmotrićemo samo pet ključnih pesnikovih iskaza o poeziji. Određeni red tih iskaza i njihova unutrašnja povezanost treba da nam predoče suštinsku suštinu poezije.
1.
U jednom pismu majci od januara 1799, Helderlin naziva poetsko stvaranje »najnevinijim od svih zanimanja« (III, 377). U kojoj meri je ono »najnevinije«?
Poetsko stvaranje se pojavljuje u skromnom obliku igre. Ničim nevezana, ona pronalazi svoj svet slika i, zatvorena u sebe, ne iskoračuje van oblasti mašte.
Time ova igra izmiče ozbiljnosti odluka koje se u svako doba, na ovaj ili onaj način, okrivljuju. Stoga je poetsko stvaranje posve bezazleno. A ujedno je ono bez učinka, jer to su samo reči. Poezija nema u sebi ništa od čina koji neposredno zadire u stvarnost i preobražava je. Ona je poput sna, ali nije stvarnost; igra rečima, ali nikakva ozbiljnost delanja. Poezija je bezazlena i bez učinka. Ta šta je bezopasnije od pukog jezika? Time što poeziju smatramo »najnevinijim od svih zanimanja«, još, istina, nismo shvatili njenu suštinu. No svakako da je time dat mig gde da je tražimo. Poezija stvara svoja dela u oblasti jezika i jezik jeste njena »materija«. Šta Helderlin kaže o jeziku? Čujmo drugi pesnikov iskaz.
2.
U jednoj fragmentarnoj skici koja potiče iz istog vremena (1800) kao i navedeno mesto iz pisma, pesnik kaže: »No čovek stanuje u kolibama, odećom prekriva svoju stidljivu nagost, mnogo je iskreniji i pažljiviji takođe, a njegov razum počiva na tome što čuva duh kao sveštenica nebeski plam. I zato je njemu koji je bogovima sličan svojstvena sloboda i viša moć da naređuje i ispunjava, i zato je njemu dato najopasnije od svih dobara — jezik, da njime — stvarajući, razarajući i propadajući, i vraćajući se večno živoj učiteljici i majci — daje svedočanstvo o onom šta on, čovek, jeste; da njime dokazuje kako je od nje nasledio, naučio ono što je u njoj najviše božansko — njenu svedržeću ljubav« (IV, 246).
Jezik, polje »najnevinijeg od svih zanimanja«, jeste »najopasnije od svih dobara«. Kako međusobno po miriti obe te odredbe? Zasad ćemo to pitanje ostaviti po strani i razmisliti o trima pretpitanjima: 1. Čije dobro jeste jezik? 2. U kojoj meri je on najopasnije dobro? 3. U kojem smislu je on uopšte neko dobro?
Imajmo u vidu pre svega na kojem mestu stoji taj iskaz o jeziku: u skici za jednu pesmu koja treba da kaže šta je čovek za razliku od drugih bića priro de; navode se ruža, labudovi, jelen u šumi (IV, 300 i 385). Zato navedeni fragment, distancirajući čoveka od drugih živih bića, započinje rečima: »No čovek stanuje u kolibama.«
Ko je čovek? Onaj koji mora davati svedočanstvo o onom šta on jeste. Davati svedočanstvo je isto što i pokazati, ali istovremeno jamčiti za ono što je pokazano. Čovek je onaj koji jeste upravo u potvrđivanju vlastitog postojanja. To potvrđivanje ovde ne podrazumeva nekakav naknadni, usputni izraz čovekova
bića, nego čini ljudsko postojanje. Ali, šta čovek treba da svedoči? Svoju pripadnost zemlji. Ona počiva na tome što je čovek naslednik i učenik u svemu.
Međutim, sve je u konfliktu. Ono što stvari u konfliktu razdvaja i time ujedno spaja, Helderlin naziva »prisnošću«. Potvrđivanje pripadnosti toj »prisnosti«
zbiva se stvaranjem jednog sveta i njegovim razvojem, isto kao i razaranjem tog sveta i njegovom smrću. Potvrđivanje čovekova bića, a samim tim i njegovo istinsko ispunjenje, dešava se na osnovu slobodne odluke. Ona zahvata ono nužno i sebe povezuje s najvišim zahtevom. Posvedočavanje pripadnosti bivstvujućem u celini dešava se kao istorija. Da bi istorija bila moguća — čoveku je dat jezik. On je čovekovo dobro.
U kojoj je meri, međutim, jezik »najopasnije dobro«? On je opasnost nad opasnostima, jer pre svega stvara mogućnost za opasnost. Opasnost je ugroženost bića od strane bivstvujućeg. Tek sad je čovek snagom jezika uopšte izložen onom obelodanjenom što kao bivstvujuće pritiska i uznosi njegovo postojanje, a kao nebivstvujuće vara i razočarava. Tek jezik stvara jasna mesta na kojima je biće ugroženo i gde preti zbrka, a na taj način stvara i mogućnost gubitka bića, to jest stvara opasnost. No jezik nije samo opasnost nad opasnostima, već u sebi nužno krije i stalnu opasnost za samog sebe. On ima za zadatak da u delu obelodani i očuva bivstvujuće kao takvo. U jeziku može da dođe do reči ono što je najčistije i ono najskrivenije, u istoj meri kao i ono što je mutno i prosto. Čak se bitna reč mora učiniti prostom kako bi se shvatila i tako za sve postala opšte dobro. O tome Helderlin piše u jednom drugom fragmentu: »Govorio si božanstvu, ali svi ste zaboravili da novo nikad ne pripada smrtnicima nego bogovima. Prostiji, svakodnevniji mora da postane plod — tek onda će postati svojina smrtnika« (IV, 238). Čisto i prosto na isti način su nešto kazano. Otuda reč kao reč nikad neposredno ne nudi jamstvo za to da je ona suštinska reč ili jedino obmana. Naprotiv, suštinska reč u svojoj jednostavnosti često izgleda kao nešto nebitno. A, s druge strane, ono što je na izgled nešto bitno — jeste samo ono što je naizust kazano i ono što je ponavljano. Tako jezik mora sebe postaviti trajno u sjaj koji je sam stvorio i time ugrožavati nešto najviše svoje — autentično kazivanje.
U kojem smislu je sad ta najveća opasnost »dobro« za čoveka? Jezik je njegovo imanje. Njime raspolaže u cilju saopštavanja iskustava, odluka i raspoloženja. Jezik služi sporazumevanju. Kao oruđe pogodno za sporazumevanje, jezik jeste nekakvo »dobro«. Samo, suština jezika se ne iscrpljuje u tome što će on biti sredstvo sporazumevanja. Tom odredbom nije pogođena njegova suština, nego je navedena jedino posledica te suštine. Jezik nije samo oruđe koje čovek pored mnogih drugih poseduje, nego on tek daje uopšte mogućnost da se bude usred otvorenosti bivštvujućeg. Samo tamo gde jeste jezik, jeste i svet, to znači: stalno promenljivo mesto odluke i dela, čina i odgovornosti, ali i samovolje i vike, rasula i zbrke. Samo tamo gde vlada svet, jeste i istorija. Jezik je dobro u jednom izvornijem smislu. On jamči za to, a što znači: zahvaljujući njemu čovek ima mogućnost da egzistuje na istorijski način. Jezik nije raspoloživo oruđe nego događaj koji raspolaže najvećom mogućnošću čovekova bića. Moramo se prvo uveriti u tu suštinu jezika kako bismo shvatili oblast u kojoj poezija stvara svoja dela, a time shvatili i samu poeziju. Na koji način se zbiva jezik? Da bismo našli
odgovor na to pitanje, razmislimo o trećem Helderlinovom iskazu.
3.
Na taj iskaz nailazimo unutar jedne velike i zapletene skice nezavršene pesme koja počinje rečima:
»Izmiritelju, ti koji nikad nisi verovao...« (IV, 162 i
dalje, i 339 i dalje):
Viel hat erfahren der Mensch.
Der Himmlischen viele genannt,
Seit ein Gesprdah wir sind
Und horen konnen voneinander. (IV, 343.)
(Čovek je mnogo iskusio
Mnoge nebesnike nazvao,
Otkad jesmo razgovor
I možemo čuti jedni druge.)
Iz ovih stihova izvući ćemo najpre ono što se neposredno postavlja u dosad razmatrani kontekst: »Otkad jesmo razgovor...«. Mi, ljudi, jesmo razgovor. Čovekovo biće utemeljava se u jeziku; ali jezik se istinski, događa tek u razgovoru. Ipak, razgovor nije samo način kako se jezik ispunjava — jezik je bitan samo kao razgovor. Ono što inače podrazumevamo pod »jezikom«, naime fond reči i pravila sintakse — samo je prvi plan jezika. Ali šta znači »razgovor«? Obelodanjeno govoriti s nekim o nečem. Pri tom govorenje posreduje u prilaženju nekog nekome. Sam Helderlin kaže: »Otkad jesmo razgovor i možemo čuti jedni druge.« Sposobnost da čujemo nije tek posledica govorenja nekog s nekim, nego pre obrnuto: njegova pretpostavka. Samo što je i umenje da čujemo u sebi
već upućeno opet na mogućnost reči i iziskuje reč. Umenje govorenja i umenje da čujemo jesu podjednako iskonska. Mi jesmo razgovor — a što znači: možemo čuti jedni druge. Jesmo razgovor, što u isti mah uvek znači: jesmo jedan razgovor. Međutim, jedinstvo razgovora počiva na tome što je u bitnoj reči svaki put obelodanjeno Jedno i Isto, a polazeći od toga mi se slažemo, na osnovu toga smo jedinstveni i tako zapravo jesmo. Razgovor i njegovo jedinstvo nose naše postojanje.
Ali Helderlin ne kaže jednostavno: mi jesmo
razgovor, već: »Otkad jesmo razgovor...«. Tamo gde
postoji čovekova jezička sposobnost i gde se ona
koristi — tamo ne postoji odmah i bitni događaj je
zika: razgovor. Otkad jesmo razgovor? Tamo gde
treba da bude jedan razgovor, bitna reč mora biti
povezana s Jednim i Istim. Bez te veze — i upravo
tamo gde je nema — čak je i spor nemoguć. Ali Jedno
i Isto može biti obelodanjeno samo u svetlu nečeg
što traje, nečeg stalnog. Stalnost i trajanje ipak izlaze
na videlo kad blesnu ustrajnost i prisutnost. To se,
međutim, zbiva u onom trenutku kad se vreme u
svojim razmerima otvori. Otkako se čovek stavlja u
prisutnost onog što traje, tek otad je kadar da se
izloži onom što se menja, onom što dolazi i odlazi;
3.
Na taj iskaz nailazimo unutar jedne velike i zapletene skice nezavršene pesme koja počinje rečima:
»Izmiritelju, ti koji nikad nisi verovao...« (IV, 162 i
dalje, i 339 i dalje):
Viel hat erfahren der Mensch.
Der Himmlischen viele genannt,
Seit ein Gesprdah wir sind
Und horen konnen voneinander. (IV, 343.)
(Čovek je mnogo iskusio
Mnoge nebesnike nazvao,
Otkad jesmo razgovor
I možemo čuti jedni druge.)
Iz ovih stihova izvući ćemo najpre ono što se neposredno postavlja u dosad razmatrani kontekst: »Otkad jesmo razgovor...«. Mi, ljudi, jesmo razgovor. Čovekovo biće utemeljava se u jeziku; ali jezik se istinski, događa tek u razgovoru. Ipak, razgovor nije samo način kako se jezik ispunjava — jezik je bitan samo kao razgovor. Ono što inače podrazumevamo pod »jezikom«, naime fond reči i pravila sintakse — samo je prvi plan jezika. Ali šta znači »razgovor«? Obelodanjeno govoriti s nekim o nečem. Pri tom govorenje posreduje u prilaženju nekog nekome. Sam Helderlin kaže: »Otkad jesmo razgovor i možemo čuti jedni druge.« Sposobnost da čujemo nije tek posledica govorenja nekog s nekim, nego pre obrnuto: njegova pretpostavka. Samo što je i umenje da čujemo u sebi
već upućeno opet na mogućnost reči i iziskuje reč. Umenje govorenja i umenje da čujemo jesu podjednako iskonska. Mi jesmo razgovor — a što znači: možemo čuti jedni druge. Jesmo razgovor, što u isti mah uvek znači: jesmo jedan razgovor. Međutim, jedinstvo razgovora počiva na tome što je u bitnoj reči svaki put obelodanjeno Jedno i Isto, a polazeći od toga mi se slažemo, na osnovu toga smo jedinstveni i tako zapravo jesmo. Razgovor i njegovo jedinstvo nose naše postojanje.
Ali Helderlin ne kaže jednostavno: mi jesmo
razgovor, već: »Otkad jesmo razgovor...«. Tamo gde
postoji čovekova jezička sposobnost i gde se ona
koristi — tamo ne postoji odmah i bitni događaj je
zika: razgovor. Otkad jesmo razgovor? Tamo gde
treba da bude jedan razgovor, bitna reč mora biti
povezana s Jednim i Istim. Bez te veze — i upravo
tamo gde je nema — čak je i spor nemoguć. Ali Jedno
i Isto može biti obelodanjeno samo u svetlu nečeg
što traje, nečeg stalnog. Stalnost i trajanje ipak izlaze
na videlo kad blesnu ustrajnost i prisutnost. To se,
međutim, zbiva u onom trenutku kad se vreme u
svojim razmerima otvori. Otkako se čovek stavlja u
prisutnost onog što traje, tek otad je kadar da se
izloži onom što se menja, onom što dolazi i odlazi;
jer, samo ono što je postojano jeste izmenljivo. Tek
otkad se »rastržuće vreme« razložilo na sadašnjost, prošlost i budućnost, postoji mogućnost jedinstva s obzirom na ono što traje. Jedan razgovor jesmo od vremena otkad »vreme jeste«. Otkako je vreme nasta lo i otkako je zaustavljeno — mi jesmo istorijski. Obe —jedna razgovornost i istoričnost — podjednako su stare, pripadaju jedna drugoj i jesu isto.
Otkad jesmo razgovor — čovek je mnogo iskusio i imenovao mnogo bogova. Otkako se zapravo jezik zbiva kao razgovor, bogovi dolaze do reči i pojavljuje se svet. Ali valja pogledati: prisutnost bogova i po javljivanje sveta nisu tek posledica događaja jezika, nego su s njim istovremeni. Pravi razgovor — razgovor koji jesmo — počiva upravo na tom što su bogovi na imenovani, a svet postaje reč.
Ali bogovi mogu da se ovaplote u reč samo tada kad nas oni sami oslove. Reč koja imenuje bogove jeste uvek odgovor na takvo oslovljavanje. Taj odgovor izvire uvek iz odgovornosti kakvu nam nameće sudbina. Time što bogovi naše postojanje privode jeziku, mi tek ulazimo u područje odluke o tome da li sebe bogovima obećavamo, ili sebe njima uskraćujemo. Tek polazeći odatle, potpuno prosuđujemo šta znači: »Otkad jesmo razgovor...«. Otkako nas bogovi privode razgovoru, od tog trenutka jeste vreme, otad temelj našeg postojanja jeste razgovor. Time je stav da jezik jeste najviši događaj ljudskog postojanja dobio tumačenje i utemeljenje.
Ali u isti mah nameće se pitanje: kako započinje laj razgovor koji jesmo? Ko imenuje bogove? Ko u tom rastržućem vremenu hvata ono što traje i zadržava ga u reči? Helderlin nam o tome govori pouz danom jednostavnošću pesnika. Čujmo njegov četvrti iskaz.
otkad se »rastržuće vreme« razložilo na sadašnjost, prošlost i budućnost, postoji mogućnost jedinstva s obzirom na ono što traje. Jedan razgovor jesmo od vremena otkad »vreme jeste«. Otkako je vreme nasta lo i otkako je zaustavljeno — mi jesmo istorijski. Obe —jedna razgovornost i istoričnost — podjednako su stare, pripadaju jedna drugoj i jesu isto.
Otkad jesmo razgovor — čovek je mnogo iskusio i imenovao mnogo bogova. Otkako se zapravo jezik zbiva kao razgovor, bogovi dolaze do reči i pojavljuje se svet. Ali valja pogledati: prisutnost bogova i po javljivanje sveta nisu tek posledica događaja jezika, nego su s njim istovremeni. Pravi razgovor — razgovor koji jesmo — počiva upravo na tom što su bogovi na imenovani, a svet postaje reč.
Ali bogovi mogu da se ovaplote u reč samo tada kad nas oni sami oslove. Reč koja imenuje bogove jeste uvek odgovor na takvo oslovljavanje. Taj odgovor izvire uvek iz odgovornosti kakvu nam nameće sudbina. Time što bogovi naše postojanje privode jeziku, mi tek ulazimo u područje odluke o tome da li sebe bogovima obećavamo, ili sebe njima uskraćujemo. Tek polazeći odatle, potpuno prosuđujemo šta znači: »Otkad jesmo razgovor...«. Otkako nas bogovi privode razgovoru, od tog trenutka jeste vreme, otad temelj našeg postojanja jeste razgovor. Time je stav da jezik jeste najviši događaj ljudskog postojanja dobio tumačenje i utemeljenje.
Ali u isti mah nameće se pitanje: kako započinje laj razgovor koji jesmo? Ko imenuje bogove? Ko u tom rastržućem vremenu hvata ono što traje i zadržava ga u reči? Helderlin nam o tome govori pouz danom jednostavnošću pesnika. Čujmo njegov četvrti iskaz.
4.
Taj iskaz čini kraj pesme Spomen i glasi: »No, ono što traje, ustanovljuju pesnici« (IV, 63). Tim iskazom svetlost dopire do našeg pitanja o suštini poezije.
Poezija je ustanovljavanje nečeg posredstvom reči i u reči. Šta se tako ustanovljava? Ono što traje. Međutim, može li se ono što traje — ustanovljavati ? Nije li to uvek već ono predručno? Nije! Upravo ono što traje mora biti zaustavljeno da ga ne bi ponela bujica vremena koja hita; ono što je prosto mora se oteti zapletenosti, a mera staviti ispred onog što nema mere. U to otvoreno mora doći ono što nosi bivstvujuće u celini i njime vlada. Biće se mora otvoriti kako bi se pojavilo bivstvujuće. Međutim, upravo ono što traje jeste ono što je prolazno: »Tako je brzo / Prolazno sve nebesko; ali ne uzalud« (IV, 163 i dalje). I pored svega, ono što traje »povereno je brizi i službi pesnika« (IV, 145). Pesnik imenuje bogove i sve stvari onim što jesu. To imenovanje ne počiva na davanju imena ne
čemu što je ranije već bilo poznato — bivstvujuće biva naimenovano tek time što pesnik kazuje bitnu reč. Na taj način, bivstvujuće postaje poznato kao bivstvujuće. Poezija je ustanovljavanje bića putem reči. Otuda ono što traje nikad nije stvoreno od prolaznog. Ono što je jednostavno ne može se nikad izvući neposredno iz zapletenog. Mera ne leži u bezmernom. Osnov nikad ne nalazimo u bezdanu. Biće nikad nije bivstvujuće. Jer, upravo se biće i bit stvari ne mogu nikad izračunati niti izvesti iz onog što je predručno; oni se moraju slobodno stvoriti, postaviti i darivati. Takvo slobodno poklanjanje jeste ustanovljavanje.
Međutim, bogovi bivaju iskonski imenovani i suština stvari prelazi u reč — a tek time stvari zablešte; tada se ljudsko postojanje dovodi u čvrst odnos i postavlja na temelj. Pesnikovo kazivanje jeste usta novljavanje ne samo u smislu slobodnog poklanjanja, već u isti mah i u smislu čvrstog utemeljenja ljudskog postojanja na njegov osnov. Kad shvatimo suštinu poezije, naime kad shvatimo da je poezija ustanovlja vanje bića putem reči, tada možemo naslutiti nešto od istine one reči koju je Helderlin izrekao kad je već davno bio pao u okrilje noći ludila.
5.
Taj peti ključni iskaz naći ćemo u velikoj i ujedno čudovišnoj pesmi koja počinje rečima:
In lieblicher Blaue bluhet mit dem
Metallenen Dache der Kirchturm. (VI, 24 ff.)
(U ljupkom plavetnilu procvetava
Crkveni toranj s metalnim krovom.)
Tu Helderlin kaže (stih 32. i dalje):
Voll Verdienst, doch dichterisch, wohnet
Der Mensch auf dieser Erde.
(Pun zasluga, ipak pesnički stanuje Čovek na ovoj zemlji.)
Ono što čovek čini i čime se bavi stečeno je i zasluženo sopstvenim trudom. »Ipak« — kaže Helderlin, kruto se tome suprotstavljajući — sve se to ne tiče suštine njegova stanovanja na ovoj zemlji, sve to ne seže do temelja ljudskog postojanja. To postojanje je u svom osnovu »pesničko«. No poeziju sada shvatamo kao ustanovljavajuće imenovanje bogova i suštine stvari. »Pesnički stanovati« znači: prebivati u prisutnosti bogova i biti ganut blizinom suštine stvari. »Pesničko« jeste postojanje u svom temelju — što u isti mah znači: ono kao ustanovljeno (utemeljeno) nije nikakva zasluga nego poklon.
Poezija nije samo prateći ukras postojanja, nije samo prolazno oduševljenje ili čak samo uzbuđenje i zabava. Poezija je noseći temelj istorije, pa otuda i nije samo kulturna pojava, a pogotovo nije puki »izraz« nekakve »kulturne duše«.
Što naše postojanje jeste u temelju pesničko — pod tim se na kraju krajeva ne može podrazumevati kako je ono zapravo samo bezazlena igra. No, zar sam Helderlin u prvom navedenom ključnom iskazu ne naziva poeziju »onim najnevinijim od svih zanimanja« ? Kako to pomiriti sa sada izloženom suštinom poezije? Time se vraćamo na ono pitanje koje smo u prvi mah ostavili po strani. Odgovarajući sada na njega, pokušaćemo da jednim uopštavanjem istovremeno obu hvatimo suštinu poezije i pesnika.
Najpre se pokazalo da oblast delovanja poezije jeste jezik. Zato se suština poezije mora pojmiti iz suštine jezika. Nakon toga je postalo jasno: poezija je ustanovljavajuće imenovanje bića i suštine svih stvari, a nije proizvoljno kazivanje, nego takvo kazivanje kojim na otvoreno stupa sve ono što im zatim u svakodnevnom govoru pretresamo i o čemu raspravljamo. Zato poezija nikad ne preuzima jezik kao predručni materijal, nego tek ona omogućava jezik. Poezija
je prajezik jednog istorijskog naroda. Znači, obrnuto, suštinu jezika moramo shvatiti iz suštine poezije.
Temelj ljudskog postojanja jeste razgovor kao istinsko događanje jezika. Ali prajezik je poezija kao ustanovljavanje bića. Ipak, jezik je »najopasnije od svih dobara«. Dakle, poezija je najopasnije delo, a u isti mah »najnevinije od svih zanimanja«.
U stvari, tek kad obe odredbe mislimo kao jedno, shvatićemo potpuno suštinu poezije.
Ali, zar je poezija najopasnije delo? U pismu prijatelju, neposredno pred polazak na poslednje putovanje u Francusku, Helderlin piše: »O, prijatelju! Svet leži
preda mnom svetliji i ozbiljniji nego inače! Drago mi je što je tako; lepo mi je kao kad u leto 'stari Sveti otac spokojnom rukom stresa sa crvenkastih oblaka blago-
siljajuće munje'. Jer, taj znak je za mene postao ono izabrano između svega što mogu od Boga ugledati.
Inače mogao sam klicati o novoj istini, boljem viđenju onog što je nad nama i oko nas; sad strepim da na kraju sa mnom ne bude kao sa starim Tantalom kome su
bogovi dali više nego što je mogao da svari« (V, 321).
Pesnik je izložen munjama božjim. O tome nam kazuje ona pesma koju poznajemo kao najčistiju poeziju suštine poezije, a koja počinje rečima:
Wie wenn am Feiertage, das Feld zu sehn
Ein Landmann geht, des Morgens... (IV, 151 ff.)
(Kao kad o prazniku da bi video njivu Izlazi ratar, u zoru...)
U poslednjoj strofi tu se kaže:
Doch uns gebuhrt es, unter Gottes Gewittern,
Ihr Dichter! mit entblosstem Haupte zu stehen,
Des Vaters Stral, ihn selbst, mit eigner Hand
Zu fassen und dem Volk ins Lied
Gehullt die himmlische Gaabe zu reichen.
(No nama je dano, o pesnici, otkrite glave Pod olujama božjim da stojimo,
I munju Očevu samu, sopstvenom rukom Hvatamo, i narodu pružamo
Pesmom zaogrnut nebeski dar.)
A godinu dana kasnije, pošto se Helderlin kao čovek zahvaćen ludilom vratio u majčinu kuću, piše istom prijatelju, sećajući se boravka u Francuskoj: »Trajno me je zahvatila moćna stihija, nebeski oganj i utišanost ljudi, njihov život u prirodi, njihova ograni čenost i zadovoljstvo, i kao što se govori ponavljajući za junacima, i ja mogu reći da me je Apolon porazio« (V, 327). Prevelika svetlost gurnula je pesnika u tamu. Treba li još i drugih svedočanstava za najveću opasnost njegova »zanimanja«? Sve govori sudbina koja je baš samo njemu pala u deo. Kao neko predosećanje te sudbine zvuče reči iz Empedokla:
...Es muss
Bei Zeiten weg, durch wen der Geist geredet.
(III, 154.)
(...Mora
Otići iz života onaj kroz koga je duh prozborio.)
A ipak, poezija je »najnevinije od svih zanimanja«. Te reči Helderlin unosi u svoje pismo ne samo da bi poštedeo majku, nego zato što zna da ta bezazlena spoljna strana pripada suštini poezije isto tako kao dolina brdu; jer, kako bi pesnik mogao činiti i očuvati to najopasnije delo ako ne bi bio »izbačen« (Empedo-
kle, III, 191) iz one običnosti dana i pred njom zaštićen prividom bezazlenosti svog zanimanja?
Poezija izgleda kao igra, a nije igra. Istina, igra sjedinjava ljude, ali tako da svaki od njih pri tom za boravlja upravo sebe. Međutim, u poeziji čovek se usredsređuje na temelj svog postojanja. Tada se on smiruje; doduše, ne prividnim mirom nedelatnosti i odsustva misli, nego onim beskrajnim mirom u kome žive sve sile i veze (upor. pismo bratu od 1. januara 1799, III, 368 i dalje).
Poezija budi privid nestvarnog i sna nasuprot uhvatljivoj i glasnoj stvarnosti s kojom smo se na izgled saživeli. A ipak je obrnuto — stvarno je ono što pesnik
kaže i preuzima da bude. Tako Panteja u proročkom nadahnuću govori o Empedoklu prijateljici (III, 78):
...Er selbst zu sein, das ist
Das Leben und wir andern sind der Traum davon.
(...Biti on lično, to je život,
Mi, drugi, samo smo san o tome.)
Stoga se čini da se suština poezije leluja u sopstvenom prividu spoljne strane poezije, a ipak stoji ne pomično. U svojoj suštini poezija je ustanovljavanje — što znači: čvrsto utemeljavanje.
Istina, svako ustanovljavanje ostaje slobodan dar i Helderlin čuje kao da je rečeno: »Pesnici, budite slobodni kao laste!« (IV, 168). Ali ta sloboda nije
razuzdana samovolja, niti svojeglavo htenje, nego krajnja nužnost.
Poezija, kao ustanovljavanje bića, jeste dvostruko vezana. Tek u pogledu na taj najunutrašnjiji zakon potpuno obuhvatamo njenu suštinu.
Poetsko stvaranje je iskonsko imenovanje bogova. Ali pesnička reč dobija svoju moć imenovanja tek onda kad bogovi sami govore o nama. Kako govore bogovi?
...und Winke sind
Von Alters her die Sprache der Gotter. (IV, 135.)
(...a znaci su
Odvajkada jezik bogova.)
Pesnikovo kazivanje je hvatanje tih znakova kako bi bili preneti dalje u njegov narod. Ovo hvatanje znakova je primanje, a ipak ujedno i davanje; jer, već u »prvoj oznaci« pesnik opaža ono što je okončano i odvažno ga postavlja u svoju reč kako bi predskazao ono još-ne-ispunjeno. Tako
...fliegt, der kiihne Geist, wie Adler den
Gewittern, weissagend seinen
Kommenden Gottern voraus. (IV, 135.)
(...leti smeli duh, kao orao Pred olujama, prorokujući Dolazak svojih bogova.)
Ustanovljavanje bića povezano je sa božjim znacima. A u isti mah pesnička reč jeste samo tumačenje »glasa naroda«. Tako Helderlin naziva sage u kojima
je narod svestan svoje pripadnosti bivstvujućem u celini. Ali taj glas često zanemi i iznemogne u sebi samom. On takođe nije nimalo u stanju da samostalno iskaže ono pravo, nego su mu neophodni oni koji ga tumače. Pesma koja nosi naslov Glas naroda ostala nam je u dve verzije. U njima se pre svega razlikuju završne strofe, ali tako da se one dopunjuju. U prvoj verziji kraj glasi:
Drum weil sie fromm ist, ehr' ich den Himmlischen Zu lieb des Volkes Stimme, die ruhige,
Doch um der Gotter und der Menschen
Willen sie ruhe zu gern nicht immer! (IV, 141.)
(Zato što je pobožan, poštujem za ljubav
nebesnika
Spokojni glas naroda,
AT bogovima i ljudima za ljubav
Nek' ne počiva uvek suviše rado!)
Uz to druga verzija:
.. .und wohl
Sind gut die Sagen, denn ein Gedachtniss sind Dem Hochsten sie, doch auch bedarf es
Eines, die heiligen auszulegen.
(IV, .)
(...i svakako
Sage su dobre, jer one su pamćenje Najvišega, a ipak i potreba
Jednoga: tumačenja tih svetih saga.)
Tako je suština poezije uklopljena u zakone božjih znakova i glasa naroda, u zakone koji teže da se razdvo je i spoje. Sam pesnik stoji na sredini između bogova i naroda. On je neko koji je izbačen u to Između, između bogova i ljudi. Ali samo i najpre u tom Između odlučuje se šta je čovek i gde on smešta svoje postojanje. »Pesnički stanuje čovek na ovoj zemlji.«
Neprestano i sve sigurnije, usred obilja slika što na njega navaljuju, i sve jednostavnije, Helderlin je svoju pesničku reč posvećivao tome Između. Ovo nas nagoni da kažemo kako je on pesnik pesnika.
Da li ćemo još i sada smatrati da je Helderlin za pleten u prazno i preterano samoobožavanje zbog nedostatka punoće sveta? Ili ćemo radije otkriti kako preterani pritisak izbacuje misao toga pesnika u osnov i središte bića? Za samog Helderlina važi reč koju je on u onoj poznoj pesmi, »U ljupkom plavetnilu procvetava...«, rekao za Edipa:
Der Konig Oedipus hat ein
Auge zuviel vieleicht. (VI, 26.)
(Car Edip možda ima Jedno oko previše.)
Helderlin pesnički stvara suštinu poezije — ali ne u smislu vanvremenski važećeg pojma. Ta suština poezije pripada određenom vremenu. Ali ne tako što se suština prilagodila tom vremenu kao nečem već postojećem. Nego Helderlin, iznova ustanovljavajući suštinu poezije, tek određuje novo vreme. To je vreme odbeglih
bogova i nailazećeg Boga. To je oskudno vreme, jer ga karakteriše dvostruki nedostatak i dvostruko Ne: ne-više odbeglih bogova i još-ne-dolazećeg Boga.
Suština poezije, koju ustanovljava Helderlin, jeste istorijska u najvećoj meri, jer unapred određuje neko istorijsko vreme. Ali kao istorijska, ona je jedino suštin ska suština.
Oskudno je to vreme, i zato je prebogat njegov pesnik. Tako bogat da bi često, kad se seća onih što su bili i kad očekuje Onog koji će stići, već hteo da malakše i da samo zaspi u toj prividnoj praznini. Ali on istrajava u ništavilu te noći. Ostajući tako sam sa sobom, krajnje usamljen u svojoj sudbini, pesnik osvaja istinu — sam
za sve, i zato je osvaja suštinski. O tome govori sedma strofa elegije Hleb i vino (IV, 123 i dalje). Pesnik u njoj govori ono što je ovde mislilac mogao samo tumačiti:
Aber Freund! wir kommen zu spat. Zwar leben die
Gotter,
Aber uber dem Haupt droben in anderer Welt.
Endlos wirken sie da und scheinens wenig zu achten,
Ob wir leben, so sehr schonen die Himmlischen uns.
Denn nicht immer vermag ein schwaches Gefass sie
zufassen,
Nur zu Zeiten ertragt gottliche Fulle der Mensch.
Traum von ihnen ist drauf das Leben. Aber das Irrsal Hilft, wie Schlummer und stark machet die Noth und die Nacht,
Biss dass Helden genug in der ehernen Wiege
gewachsen,
Herzen an Kraft, wie sonst, ahnlich den Himmlischen
sind.
Donnernd kommen sie drauf. Indessen dunket mir
ofters
Besser zu schlafen, wie so ohne Genossen zu sein,
So zu harren und was zu thun indess und zu sagen,
Weiss ich nicht und wozu Dichter in durftiger Zeit ?
Aber sie sind, sagst du, wie des Weingotts heilige
Priester,
Welche von Lande zu Land zogen in heiliger Nacht.
(No prijatelju! Stižemo prekasno.
Žive doduše Bogovi još,
al gore nad glavom, u drugom svetu.
Beskrajno deluju tamo, a kao da malo mare
Živimo li; toliko štede nas nebesnici.
Jer ne može uvek slabi da sadrži ih sasud.
Ponekad samo podnese obilje božje čovek.
San o njima je potom život. Ali bludnja
Pomaže, kao dremež, i snaži nas nevolja i noć
Dok junaka dosta u bronzanoj ne poraste kolevci,
I srca, ko pre snagom nebesnicima sličnih.
S grmljavinom tad će doći. Međutim često mi se
Čini bolje da spavam, no tako bez drugova da sam,
Tako da iščekujem, a šta da činim i kažem
Ne znam, i čemu pesnici u oskudno vreme?
No oni su, kažeš, kao sveštenici boga vina
Što od zemlje do zemlje hodiše u svetoj noći.)
No comments:
Post a Comment
Ukoliko želite nešto da podelite sa drugima, ostavite komentar: