Ernest Hemingvej - Sunce se ponovo rađa

„Slabo“, reče Bil. „Sasvim slabo. Ne umeš... pa to ti je. Ne shvataš ironiju. Uopšte nemaš sažaljenja. Kaži nešto vredno sažaljenja.“

„Robert Kon.“

„Nije tako rđavo. Ovo je već bolje. A zašto je Kon vredan sažaljenja? Budi ironičan.“

Otpio je veliki gutljaj kafe.

„Đavola“, rekoh ja. „Još je suviše rano.“

„Eto kakav si. A još pričaš da hoćeš da postaneš neki književnik. Ti si samo običan novinar. Novinar – izgnanik. Treba da budeš ironičan čim otvoriš oči. Treba da se budiš s ustima punim sažaljenja.“

„Produži samo“, rekoh. „Ko ti servira te gluposti?“

„Svi. Zar ti ne čitaš? Zar uopšte nikog ne viđaš? Znaš šta si ti? Ti si izgnanik. Zašto ne živiš u Njujorku? Onda bi znao te stvari. Šta bi ti hteo od mene? Da dolazim ovamo svake godine pa da ti pričam?“

„Uzmi još malo kafe“, rekoh.

„Dobro. Kafa je dobra za tebe. Zato što ima kofeina. Kofein – tu smo. Kofein ti je dobar za muškarce, a pravi otrov za žene. Znaš šta je problem kod tebe? Ti si izgnanik. I to one najgore vrste. Nisi još čuo to? Ko god je napustio svoju zemlju nije nikad ništa napisao što bi vredelo štampati. Čak ni u novinama.“

Pio je kafu.

„Ti si izgnanik. Izgubio si dodir sa zemljom. Postaješ izveštačen. Upropastila su te lažna evropska merila. Piće će te oterati u grob. Progoni te seks. Stalno samo pričaš, a ne radiš. Ti si izgnanik, je li ti jasno? Lunjaš po kafanama.“

„To bi bio neki sjajan život“, rekoh ja. „A kad radim?“

„Ni ne radiš. Jedni tvrde da te žene izdržavaju. Drugi tvrde da si impotentan.“

„Ne“, rekoh. „Samo sam imao nesrećan slučaj.“

„Nikad ne spominji to“, reče Bil. „O takvim stvarima se ne može govoriti. Ispredi iz toga misteriju. Kao s Henrijevim biciklom.“

Sav se bio zahuktao, ali zastade. Bojao sam se da ne pomisli da me je uvredio onom dosetkom o impotentnosti. Hteo sam da ga podstaknem da produži.

„Nije bio bicikl“, rekoh. „Jahao je konja.“

„Ja sam čuo da je bio tricikl.“

„E, pa avion je nešto nalik na tricikl. Kontrolna palica radi na isti način.“

„Ali nema da se okreću pedale.“

„Nema“, rekoh. „Čini mi se da nema da se okreću.“

„Ostavimo to“; reče Bil.

„U redu. Samo sam ustao u odbranu tricikla.“

„Uostalom, mislim da je i dobar pisac“, reče Bil. „A ti si čudo od dobrog dečka. Nikad ti niko ne kaže da si dobar dečko?“

„Nisam dobar dečko.“

„Da ti kažem. Ti si čudo od dobrog dečka i ja te volim više nego ikoga na svetu. U Njujorku ti ovo ne bih mogao reći. Izgledalo bi da sam ženski petko. Oko toga se i vrteo građanski rat. Abraham Linkoln je bio ženski petko. Bio je zaljubljen u generala Granta. A isto tako i Džeferson Devis. Linkoln je oslobodio robove samo zbog opklade. Proces Dreda Skota je iscenirala Liga protiv alkoholizma. Seks objašnjava sve to. Pukovnikova gospođa i Džudi O’Grejdi su bile lezbijke u duši.“

Zastao je.

„Želiš da čuješ još nešto?“

„Teraj“, rekoh.

„Ne znam ništa više. Produžiću za ručkom.“

„Isti onaj Bil“, rekoh.

„Lenčugo!“