Nusreta Beranac

I

Vuku me ruke noći,
Udaraju moje svesti dzinovski šamari ;
Boli me moja glupost večeras, i vadi oči,
I sujeta moja smrtno krvari.

Gladne si istine šake ispružila,
Na vrhovima prstiju kročila u polusan;
Sad udarce trpi svoga ništavila,
I čekaj za bednike bolji dan.

Zlobnom si oku ljudskom verovala,
Što ne zatreperi dok besomučno laže;
Dok sebe si jakom uzimala,
I lagala da ne veruješ onome što kaže.