Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Zapisi iz podzemlja

            U sećanjima svakog čoveka ima takvih stvari koje on ne otkriva svima, već samo prijateljima. Ima i takvih stvari koje neće otkriti ni prijateljima, već jedino sebi, u poverenju. Ali ima, najzad, i takvih koje čovek ne sme čak ni samom sebi da otkrije, i takvih stvari se nakupi kod svakog pristojnog čoveka. Naime, čak se i ovo događa: ukoliko je čovek pristojniji, utoliko ih ima više. Bar ja sam se tek nedavno odlučio da se setim nekih svojih ranijih doživljaja – a dosad sam ih uvek i čak sa izvesnim nemirom izbegavao.A sada, kad ih se ne samo sećam već sam čak odlučio i da ih zapišem, sada hoću da ispitam: može li čovek makar sam pred sobom biti potpuno iskren i hoće li se uplašiti cele istine? Uzgred da kažem: Hajne tvrdi da su tačne autobiografije gotovo nemogućne, i da čovek o samom sebi sigurno laže. Po njegovom mišljenju, Ruso je, na primer, sigurno lagao u svojoj ispovesti, i to namerno lagao, iz sujete. Ja verujem da je Hajne u pravu; vrlo dobro razumem kako čovek ponekad može samo iz sujete da natovari na sebe čitave zločine, i vrlo dobro shvatam tu sujetu. Ali Hajne je sudio o čoveku koji se ispoveda pred publikom. A ja pišem samo za sebe i jednom zauvek izjavljujem: ako i pišem tako kao da se obraćam čitaocima, to činim samo forme radi, jer mi je tako lakše da pišem. Ovde je reč o formi, samo o praznoj formi – a čitalaca neću nikada imati. To sam već kazao.

            Neću uopšte da se trudim pri redigovanju svojih zapisa. Neću da unosim red i sistem. Čega se setim, to ću i zapisati.
            Ali vi biste me, na primer, mogli uhvatiti za reč i zapitati: ako zaista ne računate na čitaoce, zašto onda pravite takve ugovore sami sa sobom (i to još na papiru), naime, da nećete unositi red i sistem i da ćete zapisivati ono čega se setite itd., itd.? Zašto se onda objašnjavate? Zašto se izvinjavate?
            Ovde je, uostalom, cela psihologija. Možda sam ja, jednostavno, kukavica. A možda namerno zamišljam pred sobom publiku da bih se pristojnije ponašao kada budem zapisivao. Uzroka može biti hiljadu.
            I evo šta još: zašto, u stvari, želim da pišem? Ako nije za publiku, onda bih se mogao u mislima svega sećati, ne beležeći na papiru.
            Da, gospodo; ali na papiru ispada nekako svečanije. U tome ima nečeg sugestivnog; biću kritičniji prema sebi, i stil će se poboljšati. Pored toga, možda će mi od zapisivanja zaista biti lakše. Evo sada me, na primer, tišti jedna davna uspomena. Setio sam se jasno još ovih dana, i otada me neprestano prati kao dosadan muzički motiv koga se ne mogu otresti. A, međutim, treba da je se oslobodim. Takvih uspomena imam na stotine, ali, s vremena na vreme, iz tih stotina iskrsne poneka i pritiska me. Odnekud verujem da ću ih se osloboditi ako ih zapišem. Zašto da ne pokušam?
            Najzad, meni je dosadno jer nikad ništa ne radim. A ovo zapisivanje kao da je stvarno neki rad. Kažu da čovek od rada postaje dobar i pošten. Eto, dakle, imam bar izvesnu šansu.

            Sada pada sneg, gotovo mokar, žut, prljav. Juče je isto tako padao, pre neki dan takođe. Čini mi se da sam se povodom mokrog snega i setio priče koje ne mogu da se oslobodim. Prema tome, neka ovo bude pripovetka povodom mokrog snega.

No comments:

Post a Comment

Ukoliko želite nešto da podelite sa drugima, ostavite komentar: