Rabindranat Tagore - Gradinar

    2

„Pesniče, veče se primiče; tvoja kosa sedi.

Čuješ li u svojim osamnim mislima poruku drugoga sveta?“

„Veče je!“, reče pesnik, „pa osluškujem, jer me neko može zvati sa sela iako je dockan.

Bdim, da li se mlada, bludna srca nalaze, da li dva para čežnjivih očiju prose svirku, koja bi prekinula njihovo ćutanje i za njih govorila.

Ko bi tkao njihove vrele pesme ako bih ja sedeo na obali života i posmatrao smrt i drugi svet?

Večernjača nestaje.

Tinjanje pogrebne vatre umire lagano na nemoj reci.

Šakali urliču u horu sa dvora opustele kuće, pri svetlosti umornoga meseca.

Kada bi neki putnik ostavio svoj dom i došao da probdi noć i pognute glave osluškuje žubor sutona, ko bi mu na uho šaputao tajne života ako bih ja zatvorio svoja vrata i hteo da se oslobodim zemaljskih veza?

Šta mari što moja kosa sedi.

Ja sam uvek toliko mlad i toliko star koliko i najmlađi i najstariji u tom selu.

Jedni se osmehuju slatko i prosto; jedni lukavo namiguju očima.

Jedni imaju suza koje naviru u po bela dana, a drugi suza koje se kriju u tami.

Svima sam njima potreban, zato nemam vremena da lupam glavu o onome šta će tek biti.

Sa svima sam podjednako star; šta mari onda što moja kosa sedi?“

  

47

Završiću pesmu svoju, ako ti je tako volja.

Ako srce tvoje ispunjavaju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.

Ako te na putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.

Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.

Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

49

Držim joj ruke i stežem je na svoje grudi.

Pokušavam da ispunim svoje naručje njenom ljupkošću, da poljupcima opljačkam njen sladak osmeh, da očima svojim ispijem njene tamne poglede.

Ali, avaj gde je to sve? Ko može lišiti nebo njegova plavetnila?

Pokušavam da shvatim lepotu, ali mi ona izmiče i ostavlja mi na rukama samo telo.

Prevaren i umoran, vraćam se.

Kako može telo dotaći cvet koji sme da dodirne jedino duša?

51

Dovrši svoju poslednju pesmu, pa da se raziđemo.

Zaboravi ovu noć, kada mine.

Koga se trudim da zagrlim? Snovi se ne daju uhvatiti.

Moje žudne ruke pritiskuju prazninu na srce i ona mi satire grudi.

57

O svete! tvoj sam cvet uzabrao.

Stegao sam ga na srce, a trn me ubode.

Kada minu dan i pade sumrak, videh da je cvet uveo, ali je bol ostao.

O svete! mnogo će još cveća s mirisom i ponosom doći k tebi.

Ali je za mene vreme borbe prošlo; i cele tamne noći nemam svoje ruže, ostao je samo bol.