2
„Pesniče, veče se primiče; tvoja kosa sedi.
Čuješ li u svojim osamnim mislima poruku drugoga sveta?“
„Veče je!“, reče pesnik, „pa osluškujem, jer me neko može
zvati sa sela iako je dockan.
Bdim, da li se mlada, bludna srca nalaze, da li dva para čežnjivih
očiju prose svirku, koja bi prekinula njihovo ćutanje i za njih govorila.
Ko bi tkao njihove vrele pesme ako bih ja sedeo na obali
života i posmatrao smrt i drugi svet?
Večernjača nestaje.
Tinjanje pogrebne vatre umire lagano na nemoj reci.
Šakali urliču u horu sa dvora opustele kuće, pri
svetlosti umornoga meseca.
Kada bi neki putnik ostavio svoj dom i došao da probdi
noć i pognute glave osluškuje žubor sutona, ko bi mu na uho šaputao tajne
života ako bih ja zatvorio svoja vrata i hteo da se oslobodim zemaljskih veza?
Šta mari što moja kosa sedi.
Ja sam uvek toliko mlad i toliko star koliko i najmlađi i
najstariji u tom selu.
Jedni se osmehuju slatko i prosto; jedni lukavo namiguju
očima.
Jedni imaju suza koje naviru u po bela dana, a drugi suza
koje se kriju u tami.
Svima sam njima potreban, zato nemam vremena da lupam
glavu o onome šta će tek biti.
Sa svima sam podjednako star; šta mari onda što moja kosa
sedi?“
47
Završiću pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjavaju nemirom, ukloniću oči svoje sa
tvoga lica.
Ako te na putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim
putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj
usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun
pored obale tvoje.
49
Držim joj ruke i stežem je na svoje grudi.
Pokušavam da ispunim svoje naručje njenom ljupkošću, da
poljupcima opljačkam njen sladak osmeh, da očima svojim ispijem njene tamne
poglede.
Ali, avaj gde je to sve? Ko može lišiti nebo njegova
plavetnila?
Pokušavam da shvatim lepotu, ali mi ona izmiče i ostavlja
mi na rukama samo telo.
Prevaren i umoran, vraćam se.
Kako može telo dotaći cvet koji sme da dodirne jedino
duša?
51
Dovrši svoju poslednju pesmu, pa da se raziđemo.
Zaboravi ovu noć, kada mine.
Koga se trudim da zagrlim? Snovi se ne daju uhvatiti.
Moje žudne ruke pritiskuju prazninu na srce i ona mi
satire grudi.
57
O svete! tvoj sam cvet uzabrao.
Stegao sam ga na srce, a trn me ubode.
Kada minu dan i pade sumrak, videh da je cvet uveo, ali je bol ostao.
O svete! mnogo će još cveća s mirisom i ponosom doći k tebi.
Ali je za mene vreme borbe prošlo; i cele tamne noći nemam svoje ruže, ostao je samo bol.
2 comments:
Obozavam :)
„Pesniče, veče se primiče; tvoja kosa sedi.
Čuješ li u svojim osamnim mislima poruku drugoga sveta?“
Ovde reči "drugoga sveta" ne označavaju samo smrt, već i, pre svega, svet u kojem žive, u kojem bitišu, pesnici, pesnici sveta, dakle njihovog sveta. Uvek, gad god sam čitao taj stih ove pesme koja se nalazi na drugom mestu po redu u zbirci Gradinar, ocećao sam kao da na svetu postoje samo Kosmos i lišće, šum Kosmosa i lišća.
U tom svečanom činu prisutnosti čistom životu, u osećanjima svakog onog koji je Čovek, posebno mesto zauzima večni Tagore. Brano
Post a Comment
Ukoliko želite nešto da podelite sa drugima, ostavite komentar: