Ana Marija Grbić - Nacrt


I

Danas su zid daleko
Tukli neku ženu
Bilo me je briga
Ja sam pisala pesmu koja
U sebi sažima sve tučene žene

Imam pravo

Ko zna šta se sve događa
Kada ne prislonim glavu uza zid
A i ja sam umorna
I mene ne tuku baš nikada

A volela bih
Spavati pod krevetom za kaznu božiju
Otkrivati lice pred ogledalom i
Plakati zato što sam lepa a ojađena
Prognana čestica sveta

Tako bi i počela pesma
-razgrnuo se danas moj bol
i sve me žari od dodira
a ne
-danas su zid daleko
tukli neku ženu
bio me je briga


II

Pričao je glasno
Pogledajmo je sada kako
Hoda
Ovakav hod je karakterističan samo 
Moribundima
Razume se, vidite
Na licu ima dva oka
(molim, to dobro zapamtite)
I sasvim se slobodno ponaša

Da nije stakla
Takvi bi davno napolje
Da nije straha
Od lomljave i
Zarivenosti u mišiće

Možda smrt?
Ili možda
Nebrojano mnogo smrti

Vidite mi znamo da
O tome baš sada misli
Jer joj se ona dva oka
Okožavaju i 
Pokušava da uz sebe 
Toliko sabije ruke
Da ih ne oseća

Ruke su život i
One savršeno lako umiru

Da li ste znali da je prvi
Znak raspadanja smešak?
(pitao je glasno)
Bilo je to nevaspitano i
Mali sa kapom od pruća
Osetio je nepravednost celog tog dana
I damu sa povezom i
Ustajali miris hibiskusa koji
Besmisleno oksidira
Pitao je
Koji je poslednji znak raspadanja?

Jer je to smrt
I on to od utrobe oseća

A onda su mu svi okrenuli leđa
Uveli su muškarca-
Pogledajte je kako sad izgleda!

III

Može se zamisliti

Birajući put, ona gubi 
Na svojoj suknji
Jedanaest tačaka mladosti

Prvu u kojoj je saznala za
Druge žene koje mogu da je vole
Do trećeg meseca kada
Ni stomaka više nema
Ni obrijane glave
Sazidane u jednoj ludosti
Može se izgubiti
Četvrta planeta sa 
Leve strane karlice
Tu su nekada bili prsti
I tu je
I mačka volela da ogrebe
Petim kandzama
Izraslim od prevelikog
Vraćanja evoluciji i
Šest puta većim obimom šešira
Od onog razimišljanja koje sada

Pluta

Sedmom umetnošću
Na koju je naučio neki muškarac
Da bi uspeo da je postigne
Dok je recimo čitala pesme i
Može se
Osma padavica podvesti pod bolest
Zatražiti lekove i brigu
A zaboraviti sve što je došlo od
Mililh svetlosnih afekata
Devetih bojeva stanova
Koji uvek imaju zelena vrata
I skoro uvek u njima živi smeće
Razume ona da može se

Deset puta izgovoriti
Besmislenost
A zadržati pamet
I da je to ono što uništava

Dok jedanesta mena meseca
(koji je obična planeta
i nikada mu ne priznajte drugačije)
Osujećeno vreba po ulicama
Nailazeći samo na jake

Jer slabi kao ona
poznaju puteve kosmosa
I ostaju u svojim kućama
Pomalo nemi
Pomalo zazidani brojevima

IV

Čovek je najsmešniji bog
Po kojem struje strahovi i
Izlaze kao munje ili mržnja

Čovek je najsmešniji bog.

Mnogo mu je puta bilo bolje
I zato je sve teže živeti na ovome svetu

Razgovori u ulici čuju
Tišinu u tuđim sobama
I dignu se u vreli oblak
I ulaze kao horda neke vojske
I ulaze

Ja sam mu rekla u proleće
I zato me nije ozbiljno shvatio
Najsmešniji čovek, bog, svejedno
Rekao je svejedno
A da nije ni trepnuo niti je skinuo osmeh

Na nas nisu uticale godine
Već sasvim sitne sekunde
Pronađene kao nebitne
Jednog namenjenog časa 

Pod kišom

Sam rekla u proleće
Letovaćemo u Maroku!
Zimovaćemo klasično
Biću srećna oko rođendana
Tužna oko nove godine
I onda će se sve promeniti zar ne?

zar ne
zar ne

2 comments:

Unknown said...

dislike i to ogroman

Linear Echoes Poet said...

Doručkuješ kablove u koje ti se zapliću
dronjavi prognani beskućnici, izbeglice...
Dižeš poklopce na loncima a iz njih odjekuje
rzanje konja, i sad ti više ne trebaju glasne žice da bi sa njima razgovarala.
Klikneš smajlija i rasipaš ljubaznost
znojavih molekula.
Gasiš se samo ujutru, kao plima presvučena
u svežinu.

Post a Comment

Ukoliko želite nešto da podelite sa drugima, ostavite komentar: