Simbolizam

Simbolizam kao književna škola i pravac, javlja se počev od 1880. godine, mada se simboličke tendencije javljaju već u romantizmu, pa i ranije. Simbolizam predstavlja u najvećoj meri, i u teoriji i u praksi, negaciju realizma i naturalizma.
 Prvi značajniji simptomi "literarne revolucije" manifestuju se u teorijskim spisima i poeziji takozvanih "dekadenata". Najpre je reč upotrebio Teofil Gotje povodom poezije Šarla Bodlera. Međutim, protivnicima novog u poeziji ova reč je postala sinonim negativnog. Novinar Labrijer je u listu Figaro objavio epigram ismejavajući novu struju u književnosti (Dekadent: "Sin moderniste - Unuk idealiste - Nećak parnasovaca - U neku ruku kopile realista - I sestrić u dvanaestom kolenu starog romantičara"). Nova književnost, koja je izražavala "uznemirenu senzualnost", "bolešljivu tugu" manifestovala se posebno u grupi oko Moreasa i u Bažuovom časopisu Umetnički i književni dekadent (Décadent artistique et littéraire). U načinu života, u razmišljanjima o svetu i umetnosti Uismanovog junaka De Esenta ogleda se dekadentni duh jednog vremena. Ovaj, kao i njegovi duhovni jednomišljenici, iskazivali su takođe neke od Šopenhaurovih ideja, kao i Vagnerove koncepcije umetnosti. Dekadenti su stvorili jednu novu duhovnu klimu i pripremili hod ka simbolizmu. No jedna grupa takozvanih "prokletih pesnika": Bodler, Verlen, Rembo posebno su svojim književno-teorijskim shvatanjima-manifestima i samom poezijom iskazali nekoliko bitnih premisa simbolizma: Bodler teoriju sinestezije, univerzalne analogije, pretočenu u pesmu Correspodances, u kojoj zahteva od umetnika da stihovima odgoneta "šumu simbola", da otkriva dubinske analogije kroz koje se mogu najbolje izraziti suštine ljudi i stvari. Pisac Cveća zla je takođe pokazao koliko poezija duguje muzici i nagovestio u prozi "vagnerovski roman". Verlen je čuvenom pesmom-manifestom l'Art poétique pokazao kako se muzika i reč spajaju u obojeni zvuk, ali koji još uvek iskazuje jedno duboko emotivno treperenje, čiji se smisao da osetiti i logički percipirati. Rembo je otišao dalje pledirajući za alogizam, za "razularenost čula", za "alhemiju reči" koja će stvoriti nove "svetove i nove cvetove". No njegova teorija "vidovnjaštva" (voyant) anticipiraće u prvom redu nadrealizam. Zato će ona tek mnogo docnije biti dovoljno hvaljena, ocenjena i precenjena. Malarme je, dalje kontrastirajući pesničke slike, po principu kontrapunkta, nastojao da reč pretvori u "plastičnu sliku, izraz neke misli, drhtaj nekog osećanja i simbol neke filosofije". Malarme je posebno insistirao na značaju muzike kao prave suštine poezije ("Poezija od muzike treba da uzme svoje dobro" - to je čuvena Malarmeova krilatica). Pričati, proučavati, opisivati - to nije više zadatak moderne poezije. Stihovi moraju delovati poput muzičke emanacije, ne smislom već sonornošću, ne značenjem, već muzičkim vibracijama. Poezija postaje vrsta muzičke partiture. Simbolizam kao stanje duha, kao revolucija u poeziji, teorijski se najpre sažima u manifestu Žana Moreasa. Manifest je objavljen u književnom listu Figaro littéraire 18. septembra 1886. godine. Autor manifesta nastojao je da dokaže da je simbolizam nužna umetnička pojava, izraz "cikličke evolucije sa strogo određenim promenama". Po Moreasu Bodlera treba smatrati stvarnim prethodnikom ovog pokreta; Stefan Malarme je simbolizam odvojio od značenja misterije i neiskazanog, a Pol Verlen je razbio svirepe prepirke oko stihova "koje su čarobni prsti Teodora de Banvila prethodno umekšali". Simbolizam je novatorstvo u poeziji koje donosi sobom kompleksni stil, neobičan rečnik, ritam "koji se smenjuje povremeno s ritmom talasastih utištavanja, pleonazmi sa značenjem, misteriozna elipse, nedovršeni anakoluti, sve vrlo smelo i više oblično..." Rene Gil, takođe značajni teoretičar simbolizma, insistira na značaju simbola koji treba da bude "stvaran i sugestivan". Meril S. raspravlja o odnosu reči i muzike. Po njemu poezija koja ima vrednosti je jedino lirska. Ona je kći "destruktivne reči i stvaralačke muzike". Od Bodlera do Valerija novi umetnički pravac želi da se takmiči sa muzikom. "Rečima učiniti ono što je Vagner učinio notama". Simbolisti su u aluzivnosti i sugestiji videli najtananije mogućnosti da se poezija pretvori u muziku, u čistu formu, koja će u najvećoj meri omogućiti pesniku da izrazi utiske rođene iz posmatranja najdubljih vibracija psihe. Sugestija je, po Morisu, jezik korespodencija i veza između duše i prirode. Ona iskazuje neiskazivo i neobjašnjivo; ona je jedino sposobna da izrazi sa nekoliko linija večno kretanje. Sugestija je polifoni način iskazivanja rečima melodije duše. S obzirom na potpuno nove ambicije simbolizma, njegovi teoretičari su isto tako veliku pažnju posvetili problemu jezika. Francuska tradicionalna poezija, tako dugo okovana čvrstim ritmom aleksandrinca, kroz simbolizam postiže novi kvalitet, oslobađa se jednoličnosti ritma. Slobodni stih oslobađa tradicionalnu poeziju od starih zakona versifikacije. Doduše, već je Viktor Igo poljuljao temelje aleksandrinca, ali su tek simbolisti pokazali kakve se sve lepote mogu iskazati slobodnim stihom. Ovaj postaje ne samo "grafička forma", već, pre svega, "svesni odnos". U tom pravcu Rene Gil je otišao još dalje. U svojoj Raspravi o rečima" (Traité du Verbe) Gil je pokušao da stvori jednu dinamičku instrumentalnu poeziju. U tom slučaju stih je morao postati krajnje fleksibilan. Pesnikovo pravo da napiše jedan stih od deset slogova, a sledeći od četiri, da menja ritmove kako bi postigao što veću muzikalnost i otkrio platonske lepote, smatralo se velokom pobedom nad starim "svečarskim" aleksandrincem. Prema Gilu, poezija se oslobodila simetrije i prihvatila živi red simfonije. Pošavši od Remboovog čuvenog sonete Samoglasnici, gde svako slovo ima određenu boju, razrađujući princip korespodencija između boja, zvukova i mirisa, zatim prostudiravši radove Helmholca i Vagnerovu muziku, Gil je zasnovao svoju teoriju "instrumentalne poezije" gde bi reči bile note, gde bi muzika bila vidljiva, gde bi ljudski glas ostao "vrsta slobodnog instrumenta", "pisak sa rezonatorom različitih rezonacija". Tako bi nekadašnji pesnik reči postao muzički pesnik, a njegova tvorevina bila bi "komad sugestivne muzike", dinamični niz obojenih slika koje bi izražavale večno postojanje emocija njima imanentnim ritmom. Di Žarden, G. Kan, A. Rete, A. Mokel, i drugi dali su takođe svoje priloge tumačenju slobodnog stiha. Traganje za novim jezikom i ritmovima, da bi se izrazilo neizrecivo, dovelo je simboliste u situaciju da njihova poezija postane nejasna i hermetička. Ali pošto je poezija misterija i enigma koju treba odgonetnuti, malo nejasnosti koju ova poezija nosi doprinosi, naprotiv, njenoj tajanstvenoj privlačnosti. "Mora biti uvek enigme u poeziji, i to je cilj književnosti - nema drugoga sem da evocira predmet. U svakom slučaju simbolisti, u koje valja uključiti i Poa, isticali su da ne treba brkati mračnost izraza sa izrazom mračnog". Simbolizam je ubrzo obuhvatio gotovo sve grane umetnosti, od muzike do skulpture i pozorišta. On je posta ne samo evropska, već i vanevropska pojava, dobivši u Belgiji jedan vid, u Rusiji drugi, u Americi treći. Ako se teorija i praksa francuskog simbolizma smatraju, s pravom, veoma bogatim, ne manje se to može reći za ruski simbolizam u shvatanjima i poeziji Bloka, Brjusova, Beloga, Mereškovskog i drugih. Po Bloku, umetnikova je dužnost "da pokazuje, a ne da dokazuje". Simbolizam je traženje i otkrivanje novih svetova, izbegavanje površinskog i vulgarnog, put ka podvigu, samoudubljivanje ili "sveti razgovori" sa beskrajnošću neba i svekolikog prostranstva. No, posle 1905. godine, Blok će imati sasvim nove misli o putevima pesnika i nove poezije. Blok je tada pisao: "Pesnik koji ide putem simbolizma nesvesni je organ narodnog sećanja. Patnički put simbolizma je spuštanje u stihiju folklora, gde pesnik i svetinja ponovo prepoznaju jedno drugog". Za Brjusova simbolizam je u svojoj "zlatnoj fazi" stvorio i novi stil i novi stih koji su se razlikovali od romantičarskog i od realističkog. A. Beli, polazeći od naučnih istina svoga vremena, svestrano obrazovan, posebno oduševljen biologijom, matematikom i muzikom, govorio je: "Muzika je ugaoni kamen našeg poimanja, u muzici se shvata suština kretanja... muzika je skelet poezije." Ako je muzika zajedničko stablo stvaralaštva, onda je poezija njegova granata krošnja. "Simbolizam je sarađivao sa Evropom i prodro na pojedinim tačkama iznad zemljišta francuskog jezika, ali ne kao prost uticaj nego kao vremenska ili prostorna potreba" (Tin Ujević). Tako na primer, francuski simbolizam moćno je delovao na nemačke simboliste: S. Georgea, Huga fon Hofmanštala, P. Geradija, L. Klagensa i druge. Belgijski simbolisti su u francuskom simbolizmu našli, takoreći, svoju drugu prirodu (Rodenbah, Verharen i drugi). Teorija i praksa francuskog simbolizma uticala je i na španske pesnike: Azorina, Unamuna, Mačada i druge. Palamas je origonalni grčki simbolista. Jedan deo naših pesnika je ubrzo shvatio "nova strujanja" i "zahvaljujići francuskim vaspitačima" već prvim godinama dvadesetog veka postao larpularističan i simboličan. Dučić, na primer, otišao je na Zapad 1899. godine i već prvih dana 1900. godine, on se u jednom pismu otvoreno narugao "šarolikim snovima" svoje dotadašnje Muze... on guta "nomadskim očima" parnasovce, dekadente, simboliste (P. Slijepčević). "Simbolizam je produbio u osećanje neodređenog... njegova dragana slično simbolističkim likovima postaje polustvarna neznanka" (V. Košutić). Po Begiću "Dučić je izvanredno ostvario bodlerovsku koordinaciju osjeta, saradnju čula u izrazu pjesničkog doživljavanja...".