Marko Poropatić - Reljef na koži

Taj ožiljak koji nosim
Na levom rebru;
Trag jednog 
Nesmotrenog skoka
Sa stene.

Taj beleg, koji zjapi
Iz prostranog
Kućnog ogledala, 
Sve je manji,
A konstantno je velik.

Taj reljef na koži
Ima oblik nakrivog puta;

Neodoljivo podseća
Na ovih nekoliko decenija
Mog života.

Marko Poropatić - Balada o stanovima

Koliko puta bežiš iz njenog stana,
Toliko puta u njega opet kročiš,
To već postaje navika nastrana;
Navika da se u odlasku kočiš.

Sporta radi, glođete se u kujni,
Knedla se nekad zaglavi u guši,
Pod nepcima ste sujetni, nečujni.
Šta bi stan rekao da ima uši?!

Povraćao si toksine i buku,
U toaletu, na cvetnoj periferiji,
Ali taj rukohvat na njenom struku,
Ko hladan nes u toploj kafeteriji.

Koliko puta iz tvog stana beži,
Toliko je puta vraćaš u njega,
Onda u četvorozidu mirno leži;
Ničega tu nema, a ima svega.

Izgleda da sobe imaju prava
Na vaše stvari, nezrele manije...
Mali svet iza zarđalih brava
Deluje kobno ko nikad ranije.

Marko Poropatić - Ponedeljak

Dan mrk od jutra ranog,
Namrštenim oblacima,
Zuri na mene.
Sat kraj kreveta vrišti.
Snenim okom
Osvajam prostor.
Sve mi je poznato;
Ni pošao nisam
A već kasnim!

Jovana Cvetković

“Koliko velikih ljubavi imamo u životu?

 -Jednu ili dve, ako imaš sreće. “

 Citat iz filma, knjige ili nečeg trećeg, ne znam. Toliko istine u jednoj rečenici, toliko emocija satkanih u nekoliko reči. Toliko sećanja u meni budi i tera me da razmišljam dugo, dugo. O životu, o ljubavi, o propuštenoj prilici. Ili možda bolje rečeno, odbačenoj prilici. Priliči za sreću, čistu sreću. Oduvek sam se pitala, zašto ljudi toliko silno zele nesto, a onda, kada se konačno ostvari, ne znaju kako da uživaju, začas požele nešto drugo i odu. Jednostavno odu. Zapravo, ne tako brzo, ne krupnim koracima, već polako, da se ne primeti. Udaljavaju se lagano, sat po sat, dan po dan, ne primećujući. I onda se jednog dana okrenu, slučajno, pogledaju iza sebe i shvate da ništa više nije isto, da su odmakli I ostavili nekog. Tačnije, ostavili su osećanja negde na putu i sada je nemoguće pronaći makar i jedan trag do njih.

Šarl Bodler - Albatros

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja shto nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k'o veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.

Šarl Bodler - Ona sva

Kad jutros, jedva krijući zlobu
i u klopku me navodeći,
Demon u moju uđe sobu,
upita: ''Da li mi možeš reći

šta je od sviju lepih stvari
kojim je oko zasenjeno,
od crnih il' rumenih čari
što čine ljupko telo njeno,

najslađe?'' - Ali duša reče
Gnusniku: ''Svaki deo greje
isto, iz svakog melem teče
i podjednako drago sve je.''

Šarl Bodler - Želja za ništavilom

Sumorniče, nekad bitkom zaneseni,
ne bocka te stremen i više te Nada
neće načinjati! Pa lezi od jada,
stari konju, svakom granom prestrašeni.

Odreci se srce, mirno okameni.

Poražen, satrven! Onaj koji pada
ne treba ni ljubav ni boj razdraženi.
Zbogom pesme medi, zvuci razneženi,
ne mamite, slasti, srce koje strada!

Divno je proleće bez mirisa sada!

I vreme me guta, dok trenuci lenji
padaju k'o sneg preko mrtva grada;
s visine je zemlja okrugla i mlada,
meni su suvišni svi zakloni njeni!

Sa mnom, o lavino, niz strminu kreni!