Kiklos

Kiklos je termin antičke retorike za figuru koja nastaje kada se početne reči rečenice ili stiha ponove na kraju te rečenice ili stiha promenjene.

Primer: "Kuni majko i ja ću ga kleti"

Aposiopeza

Aposiopeza je termin antičke retorike za figuru sličnu elipsi i anakolutu. Nastaje iznenadnim prelomom usled rečenice, prekidanjem misli upravo na onom mestu gde bi trebalo izraziti glavni sadržaj rečenice, pa se ostavlja slušaocu da ga pogodi iz konteksta. Antička aposiopeza izostavlja delove rečenice bilo iz razloga pristojnosti, bilo da ne želi reći nešto što bi slušaocima bilo mučno slušati. Emfatička aposiopeza (emfaza) želi prećutkivanjem jače istaći ono što nije izrečeno.

Primer: "Osvetiću vam se obema. To će sav svet - Ja ću to učiniti"
                                                                                        
                                                          (Šekspir, Kralj Lir)

Elipsa

Elipsa je termin antičke retorike za jednu od figura izostavljanja delova rečenice koji su prema sintaksičkim pravilima njene gradnje nužni, ali se i izostavljeni mogu razumeti iz konteksta. Sve te figure antička retorika je skupljala u grupu pod imanom detractio (oduzimanje), dok je danas prevladao naziv elipsa. Kratko, jezgrovito eliptično izražavanje se najčešće sreće u poeziji.

Primer: Love,
           a ulovljeni.
           S večeri, tugo,
           ko kome plen?   
                          
                 (Momčilo Nastasijević, "Reči u kamenu")   


Elipsa je vrlo česta u svakodnevnom govoru delom iz praktičnih razloga brzine dijaloga, delom zbog afektivnosti govora (Što pre /uradiš/, to bolje). Karakteristična je za aforistički i poslovički stil (Krsti vuka, vuk u goru). Poseban oblik elipse je aposiopeza.

Anakolut

Anakolut je termin antičke retorike za podvrstu elipse, koji označava neki nesklad u gradnji složene rečenice.

Primer: "O čardače, ognjem sagorio!
            Veće si mi mladoj dodijao,
            Šetajući sama po čardaku
                                                            (Narodna pesma)

Apsolutni nominativ i pretvaranje udaljene zavisne rečenice u glavnu, dva su najčešća oblika anakoluta. Anakolut je pogreška nedovoljne stilske obrade ili odraz nesređenog mišljenja i nastaje usled nagle promene ili prekida u govoru, ali ga pisci upotrebljavaju i svesno kao stilsku figuru. Ovakav način izražavanja često je bio pomodan i prihvaćen način izražavanja (npr. hrišćanska retorika), a u pesničkom jeziku se upotrebljava kao izraz uzbuđenja. Anakolut je čest u Platonovim dijalozima i u Šekspirovim dramama.

Zeugma

Zeugma je termin antičke retorike i označava stilsku figuru koja ističe odnos između jednog predikata i više ostalih delova rečenice. Tako se jedan predikat odnosi na više subjekata, predikata i sl. ili da više dopuna u genitivu zavise od iste imenice i sl. Zeugma može u isto vreme služiti i sažimanju i gomilanju izraza u jednoj rečenici. Danas se termin zeugma upotrebljava isključivo za jednu podvrstu zeugme, to jest, kad se isti predikat, s obzirom na dva različita objekta na koja se odnosi upotrebljava u dva različita značenja, obavezno u pravom i u prenesenom značenju, a ipak se predikat spominje samo jedanput.

Primer: "Naizmenično je mrcvario svoj mozak i svog magarca" (Dikens, Oliver Tvist)
          
      "Poče da pali cigaretu, trepćući očima, čelom, celim licem" (B. Stanković, Nečista krv)

Antička retorika je ovu figuru zvala još i silepsa.

Antiklimaks

Termin koji je skovan prema antičkoj retorici sa ciljem da označi suprotnost figuri klimaksa; dolazi do izražaja kada se paralelno s nabrajanjem naviše izražava vrednovanje naniže.

Akumulacija

Akumulacija je termin antičke retorike za asindetsko nizanje više pojmova sličnog ili bliskog značenja, čime se pojačava afektivnost izražavanja kao kod ponavljanja.


Primer: "jer sve je dobro bilo / smeh, suze, želje, nade, uzdisaji. (Rakić, Oproštajna pesma)