Emil Sioran - Kako je sve daleko!

Ne znam zašto treba nešto činiti na ovom svetu, zašto treba imati prijatelje i težnje, nade i snove. Hiljadu bih puta više voleo da se povučeš u neki udaljeni kutak sveta, gde ništa od onog što čini buku i komplikacije ovog sveta nema nijedan odjek? Odustavši od kulture i ambicija, da li bismo izgubili sve, ne dobivši ništa? No, šta se dobija na ovom svetu? Ima onih za koje nijedan dobitak nema važnost, koji su neizlečivo nesrećni i sami. Svi smo zatvoreni jedni za druge! I kad bismo bili otvoreni da primimo sve od drugog ili da mu čitamo dušu do dubina, koliko bismo osvetlili njegovu sudbinu? Toliko smo sami u životu, da se pitaš nije li samoća agonije simbol ljuskog postojanja. To je znak velikog nedostatka htenja da se živi i umire u društvu.

Artur Rembo - Pijani brod

Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,

Lađari me, osetih, prestadoše vući;

Njih, gole, o šarene pribiše direke,

Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,

Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!

Reke me, kad prestade metež da mahnita,

Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,

Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!

I slavniji darmar zahvati me

Od onog što odnosi kopna odronjena.

Bura me prepustila svome blagoslovu.

Od čepa laganiji, igrah usred valâ

Koje i kolevkama za mrtvace zovu,

Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!

Slađa nego jabuka za grlo dečaka,

Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,

Od plavičastih vina i od izbljuvaka

Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.

I od tog se vremena kupam u Poemi

Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,

Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi

Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Vladislav Petković Dis - Tamnica

To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa očima zvezda
i sa suzom mojom što nesvesno sija
i žali, ko ptica oborena gnezda.
To je onaj život gde sam pao i ja


Sa nimalo znanja i bez moje volje,
nepoznat govoru i nevolji ružnoj
i ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
sa nimalo znanja i bez moje volje.


I ne znadoh da mi krv struji i teče,
i da nosim oblik što se mirno menja;
i da nosim oblik, san lepote, veče
i tišinu blagu ko dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,


I da beže zvezde iz mojih očiju,
da se stvara nebo i svod ovaj sada
i prostor, trajanje za red stvari sviju,
i da moja glava rađa sav svet jada,
i da beže zvezde iz mojih očiju,

Artur Rembo - Samoglasnici

A crno, E belo, I rujno, O plavo,
U zeleno: tajna rođena vam tu je:
A, crn kosmat pojas muhâ što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,


Zatoni sene; - E, koplja gordih santi,
Belina čadora, cveće zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;


U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjakâ i stadâ, spokoj bora
Koje alhemijom stiču učenjaci;


O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Anđeli i svetovi blude,
- Omega, Očiju moćnih modri zraci!

Artur Rembo - Uzbuđenje

Modre letnje noći, krenuću put staza
da, žitima bockan, gazim male vlati:
sanjar, osećaću pod nogom stud mraza.
Moju golu glavu vetar će kupati.

Neću ni govorit, neću mislit ništa:
al' beskrajna ljubav ispuniće mene,
i biću sve dalji, dalji, bez kućišta,
u Prirodi - srećan kao pokraj žene.

Simbolizam

Simbolizam kao književna škola i pravac, javlja se počev od 1880. godine, mada se simboličke tendencije javljaju već u romantizmu, pa i ranije. Simbolizam predstavlja u najvećoj meri, i u teoriji i u praksi, negaciju realizma i naturalizma.