Šarl Bodler - Albatros

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja shto nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k'o veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.

Šarl Bodler - Ona sva

Kad jutros, jedva krijući zlobu
i u klopku me navodeći,
Demon u moju uđe sobu,
upita: ''Da li mi možeš reći

šta je od sviju lepih stvari
kojim je oko zasenjeno,
od crnih il' rumenih čari
što čine ljupko telo njeno,

najslađe?'' - Ali duša reče
Gnusniku: ''Svaki deo greje
isto, iz svakog melem teče
i podjednako drago sve je.''

Šarl Bodler - Želja za ništavilom

Sumorniče, nekad bitkom zaneseni,
ne bocka te stremen i više te Nada
neće načinjati! Pa lezi od jada,
stari konju, svakom granom prestrašeni.

Odreci se srce, mirno okameni.

Poražen, satrven! Onaj koji pada
ne treba ni ljubav ni boj razdraženi.
Zbogom pesme medi, zvuci razneženi,
ne mamite, slasti, srce koje strada!

Divno je proleće bez mirisa sada!

I vreme me guta, dok trenuci lenji
padaju k'o sneg preko mrtva grada;
s visine je zemlja okrugla i mlada,
meni su suvišni svi zakloni njeni!

Sa mnom, o lavino, niz strminu kreni!