Antonen Arto - Drvo

Ovo drvo i njegovo šuštanje,

tamna šuma zovova,

krikova,

jede mračno srce noći.

Sirće i mleko, nebo, more,

gusta masa nebesa,

sve pospešuje to drhtanje,

skriveno u gustom srcu senke.

Srce koje puca, tvrda zvezda

što se raspolućuje i na nebu pline,

bistro nebo što se cepa

na zvučni zov sunca,

isti zvuk proizvode, isti zvuk proizvode,

kao noć i drvo u središtu vetra.

Antonen Arto - Crni pesnik

Crni pesniče, dojka device

te opseda,

žučljivi pesniče, život vri

i grad gori,

i nebo se rastače u kiši,

tvoje pero grebe u srcu života.

Šuma, šuma, oči vrve

po namnoženim pinjolima;

olujne kose, pesnici

uzjahuju konje, pse.

Oči besne, jezici prevrću

nebo navrlo u nozdrve

kao mleko dojiljsko i modro;

obešen sam o vaša usta,

žene, tvrdih srca sirćetnih.

Antonen Arto - Jeza

Bilo je to kao da se neizlečivost ostvarila:

Užas je bio na vrhuncu

U isto vreme kad i očaj

i neprebol.

A to se širilo

Na čitav život moje duše u budućnosti.

Bog tada beše postao nepronalaziv.

Bila je jedna crna tačka

U koju se slila moja sudbina.

I počivala tamo

Sleđena

Sve dok se vremena

Nisu upila u apsolut.