Jelena Stanković - Povratnik

Moj najbolji prijatelj
Bio je šlem pun mraka
Na glavi bez torbe
Sa našivenom rupom.
Voleo sam ga
Kao Narcis svoj list lovora
Onda kada sam negde davno
Na sreću gledao kao na
Epolete i dugu
Kolonu marširajućeg puka.
Kada sam na
Redeniku nosio osmeh
Kao uspavanu senicu,
Kao uniformu,
Barut zariven u meso,
Epolete
I dugu
Nad pukom što maršira u pepeo.
Sada je moja sreća
Sa ribarnice i
Ponoćne kaldrme
Ničiji pas
Toliko sličan meni
Da likujem nad krastama
Po gnojavoj štenećoj koži,
Upalom trbuhu,
Prebijenoj šapi
I jaucima
Besno,
Kao da tučem sebe
A već dugo me ništa ne boli.
Topim se kao sveća
Na mome grobu.

Jelena Stanković - Nada

Svet se okreće izmedju
Postbožićne galame
I preduskršnje ćutnje

Dok se ja vrtim
Oko groba
Svog nerodjenog krsta

(I dvanaesto pritajeno jagnje
Krči gutljajem vina
Put do svoga žrtvenika)

Opijajući se rekom
Pomodrelih vena
Čekam da se nešto odista rodi

U procepu
Svoga ništavila
I preduskršnje ćutnje

Jelena Stanković - Sudbina

Ecce homo

Jedan,
Nošen nepokretom
Sasvim običan
Nedorečeni dodir
Zario mi se u beonjaču
Desnog oka,
Dok sam juče
Gonjen lažnim
Osećanjem mimikrije
Namerno pretrčavao
Ulicu ispred mesare
Ne bih li opazio
Svoju senku
Na ugaženom blatištu
Ispred okrvavljenog izloga.
Majko,
Nemoj se smejati
Zato što plačem,
Kada i moju izmrcvarenu utrobu
Okače na svetlost
Smrdljive jesenje predvečeri
Nećeš ni primetiti
Da još nisam progutao sve suze,
Poješće te kao sujetu,
Izmrcvarenu,
Kao jecaj mog umrljanog
Desnog oka.