Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću

... U to doba se igrao tango, a mi, Banaćani nosili smo svilene čarape. Dâ, nije više đački život kao nekada u Hajdelbergu; ne, bilo nas je svakojakih. Dani su prolazili. Učio sam. Sedeo sam najviše tamo, gde se govorilo o pokretima čitavih slojeva bednih i oduševljenih. To sam voleo. Tu rumenu krv prosutu po ulicama. Sedeli smo ja i nekoliko Poljaka i Čivuta i slušali smo istoriju ruske duše; ona je dolazila kao grdna magla sa Istoka. I znao sam, da mora doći neka grdna oluja, koja će razneti taj učmao život bez srži i bez bola. Knjige, čitava brda knjiga ležala su kojekuda po sobi; napolju je bilo kobno proleće o kojem još niko slutio nije šta donosi. A mi smo nosili svilene čarape i cele dane provodili po ulici i kafanama. Hteli smo da spasemo svet – mi, slovenski đaci. Ko zna? Možda će jednom sve nestati u umetnosti, koja neće reći ni šta hoće, ni šta znači ono što kaže. Možda će nestati govor, i pisanje, i određivanje; da je ovo smrt, a ovo ljubav, a ovo proleće, a ovo muzika. Ko zna? Ah, sećam se: tada sam se u pismima potpisivao „siromah Jorik“, a majka mi je po cele dane išla po komšilucima i pitala šta je to Jorik. E, tako se živelo pre rata. Ah, bio sam mlad i imao sam tako lepa, vitka, bela krila i pleća.

Miloš Crnjanski - Epilog

Da li da pevam profesorima

što su kritici vični,

što ištu, ištu optimizam,

pod papučom, revmatični?

-

Ili našim gospođama,

što vole božićne priče,

što se plaše roda nad nama,

i ne trpe da prosjak viče.

-

Ili ću velikim patriotama,

što govore samo o seljaku,

što ne sme mirisat na balegu,

nego na mesečinu mlaku?

Ili ću tamo, gde grde

samoubice, i tvrde:

da je to pariski uticaj?

-

Ne, tom je kraj!

Na Itaki će da se udari

u sasvim druge žice.

Svejedno da li ja

ili ko drugi.

Miloš Crnjanski - Objašnjenje "Sumatre"

Urednik Srpskog književnog glasnika, Bogdan Popović, pozvao me je, pri štampanju Sumatre, da u obliku nekog dodatka izložim sa njom i svoje „Vjeruju“ o poeziji.

Mada i mi, „najnoviji“, imamo, razume se, svoje intensije u književnosti, ne mogu o njima da govorim bez zbunjenosti, jer, prvo: drugi, oduševljeniji od mene, bi to bolje izvršili, a, osim toga, ja ne verujem da ubeđivanje, u književnoj borbi, u borbi uopšte, išta pomaže.

Zato, i kad bih mogao da pretpostavim čitaoca koji nije cinik, ne bih mogao da pokažem one vrednosti u našoj najnovijoj lirici, koje ja, lično, držim da su vrlo velike. Mogu samo, u kontirama, bez sinteza, da otkrijem misli koje vladaju, sa one strane, papirnate, barikade, gde smo mi.

Miloš Crnjanski - "Sumatra"

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.

Pomislimo: kako su tihi, snežni

vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,

što ga izgubismo jedno veče,

znamo da, negde, neki potok

mesto njega teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,

dušu nam uvija, sve tešnje,

beskrajnim mirom plavih mora,

iz kojih crvene zrna korala,

kao, iz zavičaja, trešnje.

Miloš Crnjanski - Stražilovo

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.


I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu Fruškog brda.


I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
što u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

Miloš Crnjanski - Prolog

Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.


U kući mi je pijanka, i blud,
a tužan je život na svetu, svud -
izuzev optimiste!
Ja nisam pevač prodanih prava,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tužnima:
da tuga od svega oslobodjava.


Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina,
niti da budem narodna dika,
Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi.


Ali: ili nam život nešto novo nosi,
a duša nam znači jedan stepen više,
nebu, što visoko, zvezdano miriše,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
djavo nosi.