Sima Pandurović - Sa svojima

„O, kuku! kuku!“ pevali su petli.
Skočih u strahu. Ponoć. I iz tame
Noći i bola vidim gde svetluca
Očiju bezbroj upravljenih na me;
Očiju bezbroj zlokobno se svetli —
Mistike bića ljudskog slika bleda.
Neko je sa mnom! Srce burno kuca...


Iz mraka noći tiho se ispreda
Senaka oblik, tkanina odela
I rita njinih. Noć postaje bela
K’o velik pokrov. Vidim dobro: Grupa
Aveti crnih, prosjaka je stala
Svud oko mene, i zloslutno ćuti.
Vremena noćnog stadoše minuti.

Sima Pandurović - Svetkovina

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, — nama, draga, znan,
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Râna, što krvave ih vređao je svet, —
Ljubavi naše plav i nežan cvet.


I opet sila zgrnulo se sveta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.