Momčilo Nastasijević - Roditelju

Ko si?
Ko kuda i ja,
Plod bez ploda tvoj,
I sudnja ova u meni reč?

Sin, evo, progledavam.
Mrenjem za života
Skidam sa sebe slepi rođaja znak.

I ne kao ti
Strmoglav oplođenju
Slepo na pir.

No voljom, te ne sazdala me,
Put otvaram, evo,
Sebi za uništenje,
Nerođenima za mir.

Plod ja bez ploda tvoj,
I sudnja ova u meni reč.

Momčilo Nastasijević - Predvečerje

Žarom zatamni u predvečerje tvar,
i oči: bludu li, pagubi na rub
il skrušenju.

Ispolin anđeo
silovito nad krovovima zatrubi.

I ne vide ga, žarki stub,
i ne čuju.

On trubi, trubi
u predvečerje strahobni rub.

I vidim,
samo što pagubom ne bukne
kužna oluja.

I čujem,
samo što strahobno u skladu ne zahori
Aliluja.

Momčilo Nastasijević - Sivi trenutak

Najednom zasivi,
kao pregorelo je sve,
a sve živi.

Druže u tajni,
čuj, mukotrpno se ovo srce
mimo sve jeze otisne.

I koji za mnom,
i u neznanju,
greš ovaj čudni put:

Sivo je tamo,
sivinom prostreli bit,
sive su oči tajni.

I kad umiru drveta,
ni tuga ni opomena, te suhi list
čudno tišinom omiluje patniku čelo.

Momčilo Nastasijević - Misao

 1

Tišinom čudno
sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.

Nerođenih zora
zapoju mi petli;
sa dan iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona.

2

Raduj se,
svemu si spona,
pokoji u tebi svi žive.

I duša
tuzi što sklona;

i prazninom što
dani zasive, -
u pohode to sprema ti se ona.

3

I čudom,
u neprohod me spletu,
putanje isprave se krive;
i radosnica suza
orosi me kam.

Momčilo Nastasijević - Tuga u kamenu

1

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza;

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

2

I krenem, i rodna kob
sve dublje me koreni.

I kriknem,
i u srce kao nož rođeni zarije se krik.

3

I krvlju tu pa tu
materom u krug.

A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.