„Slabo“,
reče Bil. „Sasvim slabo. Ne umeš... pa to ti je. Ne shvataš ironiju. Uopšte
nemaš sažaljenja. Kaži nešto vredno sažaljenja.“
„Robert
Kon.“
„Nije
tako rđavo. Ovo je već bolje. A zašto je Kon vredan sažaljenja? Budi ironičan.“
Otpio
je veliki gutljaj kafe.
„Đavola“,
rekoh ja. „Još je suviše rano.“
„Eto
kakav si. A još pričaš da hoćeš da postaneš neki književnik. Ti si samo običan
novinar. Novinar – izgnanik. Treba da budeš ironičan čim otvoriš oči. Treba da
se budiš s ustima punim sažaljenja.“
„Produži
samo“, rekoh. „Ko ti servira te gluposti?“
„Svi.
Zar ti ne čitaš? Zar uopšte nikog ne viđaš? Znaš šta si ti? Ti si izgnanik.
Zašto ne živiš u Njujorku? Onda bi znao te stvari. Šta bi ti hteo od mene? Da dolazim
ovamo svake godine pa da ti pričam?“
„Uzmi
još malo kafe“, rekoh.
„Dobro.
Kafa je dobra za tebe. Zato što ima kofeina. Kofein – tu smo. Kofein ti je
dobar za muškarce, a pravi otrov za žene. Znaš šta je problem kod tebe? Ti si
izgnanik. I to one najgore vrste. Nisi još čuo to? Ko god je napustio svoju
zemlju nije nikad ništa napisao što bi vredelo štampati. Čak ni u novinama.“
