Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Ispovest mangupa

Ne može sav svet

pevati, ni da jabukom

do tuđih nogu pada.

Ovo je najveća ispovest

jednog mangupa do sada.

Ja se namerno i raščupan i nesan,

glave nalik petrolejskoj lampi, smucam.

Ja volim da kroz ogolelu jesen

vaših mračnih duša zasvetlucam.

Ja volim kada na mene se sruči

ko žestoka kiša kamen poruge.

Ja samo čvršće stisnem u toj tuči

mehur kose, poput prsle čvoruge.

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Pismo majci

Jesi l' živa, staričice moja?

Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.

Nek uvečer nad kolibom tvojom

Ona čudna svetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često

zbog mene veoma zabrinutu

i da ideš svaki čas na cestu

u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često

uvek isto priviđenje muči:

kako su u krčmi finski nož

u srce mi zaboli u tuči.

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Pesma o kuji

Jutros je kuja pri štali,                                              

gde rogoz se zlati pod gredom,

oštenila sedmoro malih,

riđih štenadi redom.

I jezikom, sve do tmine,

mati ih češljala nežna;

od trbuha njene topline

voda se topila snežna

A uveče, kao i vazda,

kad koke na legala kreću,

tmuran je stigao gazda

i strpao štenad u vreću.

Trčati snegom je stala

sledeć mu tragove hoda

i dugo uz val do vala

hladna se mreškala voda.

A kad se od trčanja vruća

i znojna probi kroz sene,

njoj se mesec vrh kuća

ko njeno pričini štene.

U plavet je zurila jasnu

i cvilila nasred druma,

a mesec na putu kasnu

sakri se iza huma.

I tiho, kao kad s brega

za bačenim kamenom kreće,

ko zlatne zvezde sred snega

kotrljahu oči se pseće.