Nikola Rot - O konfliktima

Konflikti omogućavaju da se revidiraju razne od neadekvatnih grupnih normi. Kao u društvu u celini, i u grupi, konflikti su ne samo smetnja funkcionisanju postojećeg nego su i pokretači razvoja i napretka. Niti je svaka solidarnost dobra i korisna, niti je svaki konflikt rđav i štetan.

Konflikti se neretko prikazuju kao izuzetna i nenormalna stanja, kao stanja koja su uvek štetna za grupu i kao odnosi koji ugrožavaju opstanak grupe. Takvo shvatanje o konfliktima podržavaju i neke od teorijskih koncepcija. Naglašavanje važnosti redukcije tenzije, svake i odmah, ili težnje za konsonantnošću u svemu i u potpunosti u biheviorističkim i geštaltističkim učenjima podržava ovu ideju o apsolutnoj destruktivnosti i o nenormalnosti svakog konflikta. Slično, naglašavanje značenja principa zadovoljstva ali i važnosti prilagođavanja u psihoanalitičkim teorijama podržava shvatanje da je svaki konflikt negativna pojava. Suprotno je tome dijalektičko gledište koje ističe značaj suprotnosti i konflikata za razvitak i napredak. Ljudi i sami, opravdano navodi Dojč, često svesno i namerno traže konfliktne situacije. Oni žele teškoće i prepreke koje će, ulažući napor, savladati i doživljavaju zadovoljstvo u tome. Interes za sportska nadmetanja, za razne igre u kojima se takmiči, zadovoljstvo u posmatranju drama ili čitanju druge vrste literarnih dela u kojima se na umetnički način iznose konflikti i konfliktne situacije, a koje posmatrač i čitalac mogu da dožive, svedoče o tome da beskonfliktno stanje za čoveka nije idealno stanje.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski - Zapisi iz podzemlja

            U sećanjima svakog čoveka ima takvih stvari koje on ne otkriva svima, već samo prijateljima. Ima i takvih stvari koje neće otkriti ni prijateljima, već jedino sebi, u poverenju. Ali ima, najzad, i takvih koje čovek ne sme čak ni samom sebi da otkrije, i takvih stvari se nakupi kod svakog pristojnog čoveka. Naime, čak se i ovo događa: ukoliko je čovek pristojniji, utoliko ih ima više. Bar ja sam se tek nedavno odlučio da se setim nekih svojih ranijih doživljaja – a dosad sam ih uvek i čak sa izvesnim nemirom izbegavao.A sada, kad ih se ne samo sećam već sam čak odlučio i da ih zapišem, sada hoću da ispitam: može li čovek makar sam pred sobom biti potpuno iskren i hoće li se uplašiti cele istine? Uzgred da kažem: Hajne tvrdi da su tačne autobiografije gotovo nemogućne, i da čovek o samom sebi sigurno laže. Po njegovom mišljenju, Ruso je, na primer, sigurno lagao u svojoj ispovesti, i to namerno lagao, iz sujete. Ja verujem da je Hajne u pravu; vrlo dobro razumem kako čovek ponekad može samo iz sujete da natovari na sebe čitave zločine, i vrlo dobro shvatam tu sujetu. Ali Hajne je sudio o čoveku koji se ispoveda pred publikom. A ja pišem samo za sebe i jednom zauvek izjavljujem: ako i pišem tako kao da se obraćam čitaocima, to činim samo forme radi, jer mi je tako lakše da pišem. Ovde je reč o formi, samo o praznoj formi – a čitalaca neću nikada imati. To sam već kazao.

Jurij Lotman - Struktura umetničkog teksta

Kad krenete u bioskop, u vašoj svesti postoji određeno očekivanje, koje se formira na osnovu spoljnjeg izgleda plakata, imena filmskog studija, prezimena režisera i glavnih glumaca, određivanja žanra, ocena vaših poznanika koji su već gledali film itd. Kad film koji još niste gledali određujete kao „detektivski“, „psihološku dramu“, „komediju“, „film u proizvodnji kijevske filmske kuće Dovženko“, „Felinijev film“, „film u kojem učestvuje Igor Iljinski“, „u kome učestvuje Čarli Čaplin“ i sl., time određujete konture svoga očekivanja, koje ima izvesnu strukturu koja se zasniva na vašem prethodnom umetničkom iskustvu. Prve kadrove prikazivane filmske trake vi doživljavate u odnosu na tu strukturu, i ako se celo delo uklopi u apriorno datu strukturu očekivanja, bioskop napuštate sa osećanjem dubokoga nezadovoljstva. Delo vam nije dalo ništa novo, autorov model sveta se pokazao kao unapred dati kliše. Ali je moguć i drugi slučaj: u određenome trenutku realni tok filma i vaša predstava o onome šta on treba da bude stupaju u konflikt, koji, u suštini, predstavlja rušenje staroga modela sveta, katkad lažnog a katkad jednostavno već poznatog, koji predstavlja već ovladano i u kliše pretvoreno saznanje, - i stvaranje novog, savršenijeg modela stvarnosti. Osobina umetnosti, koju smo u više navrata isticali, da modeluje stvarnost uslovljava da svaki gledalac projektuje kadrove filmske trake ne samo na strukturu svoga umetničkoga iskustva, nego i na strukturu svoga životnoga iskustva.

Ernest Hemingvej - Sunce se ponovo rađa

„Slabo“, reče Bil. „Sasvim slabo. Ne umeš... pa to ti je. Ne shvataš ironiju. Uopšte nemaš sažaljenja. Kaži nešto vredno sažaljenja.“

„Robert Kon.“

„Nije tako rđavo. Ovo je već bolje. A zašto je Kon vredan sažaljenja? Budi ironičan.“

Otpio je veliki gutljaj kafe.

„Đavola“, rekoh ja. „Još je suviše rano.“

„Eto kakav si. A još pričaš da hoćeš da postaneš neki književnik. Ti si samo običan novinar. Novinar – izgnanik. Treba da budeš ironičan čim otvoriš oči. Treba da se budiš s ustima punim sažaljenja.“

„Produži samo“, rekoh. „Ko ti servira te gluposti?“

„Svi. Zar ti ne čitaš? Zar uopšte nikog ne viđaš? Znaš šta si ti? Ti si izgnanik. Zašto ne živiš u Njujorku? Onda bi znao te stvari. Šta bi ti hteo od mene? Da dolazim ovamo svake godine pa da ti pričam?“

„Uzmi još malo kafe“, rekoh.

„Dobro. Kafa je dobra za tebe. Zato što ima kofeina. Kofein – tu smo. Kofein ti je dobar za muškarce, a pravi otrov za žene. Znaš šta je problem kod tebe? Ti si izgnanik. I to one najgore vrste. Nisi još čuo to? Ko god je napustio svoju zemlju nije nikad ništa napisao što bi vredelo štampati. Čak ni u novinama.“

Alber Kami - Mit o Sizifu

GLUMA

„Pozorište, kaže Hamlet, eto zamke u koju ću uhvatiti kraljevu savest.“ Uhvatiti – to je dobro rečeno. Jer savest ide brzo ili uzmiče. Treba je uhvatiti u letu, u onom neodredivom trenutku kada baca na samu sebe letimičan pogled. Običan čovek ne voli da zastajkuje. Sve ga, naprotiv, požuruje. No, u isto vreme, ništa ga više od njega samog ne zanima, osobito od onog što bi mogao da bude. Odatle njegova sklonost za pozorište, za predstavu, gde mu se prikazuje toliko sudbina čiju poeziju on prima a da ne oseća njihovu gorčinu. Tu se bar prepoznaje nesvesni čovek, koji produžuje da hita ka ne znam kakvoj nadi. Apsurdni čovek počinje tamo gde ovaj završava, gde duh, prestajući da se divi igri, želi da u nju uđe. Prodreti u sve ove živote, iskusiti ih u njihovoj raznovrsnosti, to upravo znači igrati ih. Ne kažem da se glumci uopšte pokoravaju ovom pozivu, da su oni apsurdni ljudi, nego da je njihova sudbina apsurdna sudbina koja bi mogla da zavede i privuče jedno pronicljivo srce. To je nužno da napomenemo da bismo pravilno shvatili ono što će slijediti.

Ginter Anders - Zastarelost stvarnosti

Teze sa simpozijuma o masovnim medijima

I

            Ovde postavljena tema je antipodski pandan temi: tendencijska umetnost. Pitanje koje se ovde postavlja nije kako treba ili kako možemo da pravimo umetnost da bismo uticali na masu nego, obrnuto, kako, s obzirom na efektivno masovno dejstvo koje se razvija, na primer, na radiju ili televiziji, ili pod uticajem činjenice „masovnog dejstva“ pravimo umetnost? U kojoj je meri pravimo drugčije nego ranije?

Meša Selimović - Derviš i smrt

Bismilahir-rahmanir-rahim! 

Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše; 

Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noć i sve što ona oživi; 

Pozivam za svjedoka mjesec kad najedra i zoru kad zabijeli; 

Pozivam za svjedoka sudnji dan, i dušu što sama sebe kori; 

Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega – da je svaki čovjek uvijek na gubitku. 

(Iz Kur-ana)

            Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, sa dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov. Ne znam šta će biti zabilježeno, ali će u kukama slova ostati nešto od onoga što je bivalo u meni, pa se više neće gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam šta je bilo. Tako ću moći da vidim sebe kakav postajem, to čudo koje ne poznajem, a čini mi se da je čudo što uvijek nisam bio ono što sam sad. Svjestan sam da pišem zapleteno, ruka mi drhti zbog otplitanja što mi predstoji, zbog suđenja koje otpočinjem, a sve sam ja na tom suđenju, i sudija i svjedok i tuženi. Sve ću biti pošteno koliko mogu, koliko iko može, jer počinjem da sumnjam da su iskrenost i poštenje isto, iskrenost je uvjerenost da govorimo istinu (a ko u to može biti uvjeren?), a poštenja ima mnogo, i ne slažu se među sobom.

Džozef Konrad - Srce tame

...Našao sam se ponovo u grobljanskom gradu i nisam mogao da podnesem pogled na ljude koji su jurili po ulicama da ukradu malo novca jedan od drugog, da proždru svoja zloglasna jela, da stresu niz grlo svoje zloglasno pivo, da sanjaju svoje beznačajne blesave snove. Mešali su se u moje misli. Bili su uljezi čije je poznavanje života bilo za mene razdražujuće pretvaranje jer sam se osećao potpuno sigurnim da oni ni u kojem slučaju ne mogu znati stvari koje ja znam. Njihovo držanje, koje je bilo jednostavno držanje običnih ljudi koji se bave svojim poslom u uverenju u savršenu sigurnost, za mene je bilo uvredljivo kao odvratno šepurenje glupana suočenog sa opasnošću koju niju u stanju da shvati.Nisam imao posebnu želju da ih prosvetlim, ali sam imao priličnih teškoća da obuzdam samog sebe i da im se ne nasmejem u lice, toliko pune glupe važnosti... 

Dobroslav Petričević - U sjeni Golog otoka

...Kažu da u zadnjim sekundama života sve proleti u jednom trenu. Niko nije uspio da se vrati sa onog svijeta i da potvrdi ispravnost ove tvrdnje. Znam sigurno da sam na vijest o očevoj smrti u magnovenju prelistao cijeli svoj život, slike su se vrtjele kao ubrzani film. Otac je bio čovjek koji je obilježio moj život u svakom smislu. Moja tiha patnja je upravljala iz dubine moje duše, usmjerava i pokazuje samo njoj znane pute. Uhvatio sam sebe bezbroj puta kako se zateknem u situaciji koju, niti sam želio, niti znam kako sam se tu našao. Viša sila. Božije proviđenje. Nisam nikada mogao znati. Nešto iz čije sjene nikada nisam uspio pobjeći. Bila je toliko velika da sam i na kraju svijeta osjećao njezin uticaj.
I mada sam sa šesnaest godina mislio da sam izašao iz kruga i da sam van domašaja sjene, nije mi uspjelo da pokidam nevidljive niti. Fizička odvojenost, materijalno raskidanje veza pa čak i emotivno udaljavanje nije uspjelo izgraditi branu u mom mozgu i u mojoj podsvjesti. Bježeći od doma tražio sam slobodu, slobodu misli, slobodu izbora po mojoj mjeri. Vjerovao sam da na to imam pravo, vjerovao sam da sam najbolje mogu znati šta mi je činiti i šta želim od života. Najbolji roditelji u najboljoj namjeri često svoju djecu okuju u svoj svijet ograničen njihovim mjerama. Pokušavaju od svijeta svoje djece izgraditi svijet svojih neostvarenih želja. Nikada nisu shvatili da svako ima pravo na svoju šansu, na vlastitu kreaciju, svoj izbor po svojoj mjeri. Posljedice mogu biti tako drastične da pojedine generacije u porodičnom stablu budu preskočene ili ta porodična grana bude poslednja. Naravno, svi vjeruju da su postupili ispravno, da su učinili sve najbolje. Strašno je ne znati da ne znaš. Još strašnije je svoje neznanje tretirati kao vrhunsko znanje. Tu zamku želio sam izbječi po svaku cijenu.

Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću

... U to doba se igrao tango, a mi, Banaćani nosili smo svilene čarape. Dâ, nije više đački život kao nekada u Hajdelbergu; ne, bilo nas je svakojakih. Dani su prolazili. Učio sam. Sedeo sam najviše tamo, gde se govorilo o pokretima čitavih slojeva bednih i oduševljenih. To sam voleo. Tu rumenu krv prosutu po ulicama. Sedeli smo ja i nekoliko Poljaka i Čivuta i slušali smo istoriju ruske duše; ona je dolazila kao grdna magla sa Istoka. I znao sam, da mora doći neka grdna oluja, koja će razneti taj učmao život bez srži i bez bola. Knjige, čitava brda knjiga ležala su kojekuda po sobi; napolju je bilo kobno proleće o kojem još niko slutio nije šta donosi. A mi smo nosili svilene čarape i cele dane provodili po ulici i kafanama. Hteli smo da spasemo svet – mi, slovenski đaci. Ko zna? Možda će jednom sve nestati u umetnosti, koja neće reći ni šta hoće, ni šta znači ono što kaže. Možda će nestati govor, i pisanje, i određivanje; da je ovo smrt, a ovo ljubav, a ovo proleće, a ovo muzika. Ko zna? Ah, sećam se: tada sam se u pismima potpisivao „siromah Jorik“, a majka mi je po cele dane išla po komšilucima i pitala šta je to Jorik. E, tako se živelo pre rata. Ah, bio sam mlad i imao sam tako lepa, vitka, bela krila i pleća.

Rabindranat Tagore - Gradinar

    2

„Pesniče, veče se primiče; tvoja kosa sedi.

Čuješ li u svojim osamnim mislima poruku drugoga sveta?“

„Veče je!“, reče pesnik, „pa osluškujem, jer me neko može zvati sa sela iako je dockan.

Bdim, da li se mlada, bludna srca nalaze, da li dva para čežnjivih očiju prose svirku, koja bi prekinula njihovo ćutanje i za njih govorila.

Ko bi tkao njihove vrele pesme ako bih ja sedeo na obali života i posmatrao smrt i drugi svet?

Večernjača nestaje.

Tinjanje pogrebne vatre umire lagano na nemoj reci.

Šakali urliču u horu sa dvora opustele kuće, pri svetlosti umornoga meseca.

Kada bi neki putnik ostavio svoj dom i došao da probdi noć i pognute glave osluškuje žubor sutona, ko bi mu na uho šaputao tajne života ako bih ja zatvorio svoja vrata i hteo da se oslobodim zemaljskih veza?

Šta mari što moja kosa sedi.

Ja sam uvek toliko mlad i toliko star koliko i najmlađi i najstariji u tom selu.

Jedni se osmehuju slatko i prosto; jedni lukavo namiguju očima.

Jedni imaju suza koje naviru u po bela dana, a drugi suza koje se kriju u tami.

Svima sam njima potreban, zato nemam vremena da lupam glavu o onome šta će tek biti.

Sa svima sam podjednako star; šta mari onda što moja kosa sedi?“

Fridrih Niče - Antihrist

   Čovečanstvo ne predstavlja razvitak, na način kako se to danas veruje, ka boljem ili snažnijem ili višem. "Napredak" je naprosto moderna ideja, to jest lažna ideja. Današnji Evropejac je po svojoj vrednosti daleko ispod Evropejca Renesanse; razvoj nije, neizbežno, po nekoj nužnosti, uzdizanje, uspinjanje, jačanje.
   U jednom drugom smislu postoji neprestano nicanje, na najrazličitijim mestima Zemlje i iz najrazličitijih kultura, pojedinačnih slučajeva sa kojima se, u stvari, predstavlja jedan viši tip: nešto što je u odnosu na ukupno čovečanstvo neka vrsta nadčoveka. Takvi srećni slučajevi veličajnog nicanja uvek su bili mogući i možda će uvek biti mogući. Pa čak i čitava pokolenja, radoslovlja narodi, mogu pod izvesnim okolnostima da predstavljaju takav zgoditak.

Horhe Luis Borhes - Četiri ciklusa

Postoje četiri priče. Prva, najstarija, govori o utvrđenom gradu koji opsedaju i brane hrabri ljudi. Branioci znaju da će grad biti prepušten maču i ognju i da je njihova borba uzaludna; najugledniji među napadačima, Ahil, zna da je njegova sudbina da umre pre pobede. Stoleća su dodala magijske elemente.

Pjer Bajar - Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali

Kao prvo, nije nimalo očigledno, iako se naoko čini, da je pisac u najboljoj poziciji da govori o vlastitoj knjizi, pa čak i da je se precizno seti. To što Montenj nije mogao da se snađe u trenucima kada ga pred njim citiraju, svedoči o tome da pisac, kada napiše svoja dela i odvoji se od njih, postaje onoliko udaljen od vlastitih tekstova koliko i ma ko drugi.
A kao drugo i najvažnije, ukoliko unutrašnje knjige dve osobe zaista nikada ne mogu da se usaglase, onda je uzaludno da se upuštamo u duga objašnjenja kada se sretnemo s nekim piscem. Uvek, naime, postoji opasnost da će se njegova strepnja uvećavati dok evociramo ono što je napisano, jer to u njemu stvara osećaj da mu govorimo o tuđoj knjizi ili da smo ga pobrkali s nekim drugim piscem. A mogao bi čak i da doživi istinsko iskustvo obezličenja dok se suočava s bezmernom daljinom koje jedno biće razdvaja od drugoga.
Postoji, dakle, samo jedan razuman savet koji se može dati svakome ko je prinuđen da s nekim piscem razgovara o jednoj od njegovih knjiga koju nije pročitao: recite mu nešto bez zalaženja u pojedinosti. Pisac nipošto ne očekuje da čuje sažetak ili obrazloženo tumačenje svoje knjige. Poželjno je, štaviše, da mu tako nešto ne saopštavamo, pošto od nas očekuje da mu što neodređenije kažemo da nam se dopalo ono što je on napisao.

Aristotel - Definicija tragedije

"Tragedija je, dakle, podražavanje ozbiljne i završene radnje koja ima određenu veličinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima, licima koja delaju a ne pripovedaju, a izazivanjem sažaljenja i straha vrši se pročišćavanje takvih afekata"

Jan Kot - Jedenje bogova ili bahantkinje

"...bog nađe izlaz gde nade i nema".
- Vrhunska tačka dioniskog obreda u Euripidovim Bahantkinjama jeste sparagmos i amofagia, čerečenje divljih životinja j jedenje njihovog sirovog mesa, još toplog od krvi.
- Pored bika i zmije, lav je bio jedan od triju glavnih Dionisovih amblema.
- Dionis je uvek bio biseksualno božanstvo... U odlomku zagubljene Eshilove komedije on budi čuđenje svojim izgledom: "Otkuda dolaziš, mužu-nevesto i gde je tvoja otadžbina? Šta znači odeća tvoja?" Kod Ovidija i kasnije kod Seneke, Dionis ima lice device.

Jan Kot - Triput prevareni Ajant ili o apsurdnom herojstvu

- "Moje ime je Ajant: što znači agonija"
- Herojsko je ubistvo neprijatelja; neherojsko je mučenje životinja umesto ljudi.
- Grci u "Ilijadi" su okrutni, ne znaju meru u mržnji...ali u Homerovom svetu nema torture. Ubijanje je ozbiljna delatnost, opisana objektivno, precizno i suvo, kao da je u pitanju teška hirurška operacija.
- Kad se pojavljuje čovek biva progonjen do smrti.

Žan Pol Sartr - Reči

Ja iščezoh, odoh da se kreveljim pred ogledalom. Kada se danas sećam toga, tih kreveljenja, shvatam da su mi ona nisu obezbedjivala zaštitu: protiv munjevite provale stida branio sam se mišićnom blokadom. A onda, terajući u svojoj nesreći do krajnjih granica, kreveljenjem sam se spasavao nje: strmoglavce sam se bacao u poniznost kako bih izbegao ponižavanje. Lisavao sam se sredstava pomoću kojih sam se dopadao kako bih zaboravio da sam ih imao i da sam ih zloupotrebio; ogledalo mi je bilo od velike pomoći: stavio sam mu u dužnost da mi pokaze da sam čudovište: a kada bi ono uspelo u tome, moje ljuto kajanje se pretvaralo u samilost. Ali, naročito, kako mi je neuspeh otkrio moju ropsku poniznost, načinio sam se gnusan kako bih je onemogućio, kako bih se odrekao ljudi i kako bi se oni odrekli mene. Komedija Zla izvodila se protiv Komedije Dobra; Elijasen je uzimao ulogu Kvazimoda. Uvijajući se i mršteći se, izobličavao sam svoje lice, unakažavao sam sebe kako bih izbrisao svoje nekadašnje osmehe. Lek je bio gori od zla: protivu slave i beščasća pokušao sam da nadjem utočiste u svojoj usamljeničkoj istini; ali ja nisam ni imao svoju istinu: u sebi sam nalazio samo zapanjenu bljutavost. Ogledalo me je naučilo onome sto sam uostalom odvajkada i znao: bio sam strašno prirodan. Od toga se nikad nisam izlečio.

Jan Kot - O mnogoznačnostima Prometeja

- Olimp i Tartar, vertikalna osa svih mitova kazne, nagrade i medijacije, postoje od početka sveta... Arhetip je trajan, ali vrednosti znaka: pozitivna - vrha i negativna - dna, mogu da budu preokrenute.

- U društvu koje je zlobno, okrutno, bolesno ili ugnjetačko heroj će, verovatno, biti slomljen samo zato što je heroj. U tragedijama reda radnja se usredsređuje na buntovnika čija je sreća prevelika za prirodu. U tragedijama bolesnog društva, središna figura je često žrtva, a žrtvina priroda je prevelika za sreću.

Žulijen Ofraj de la Metri - Citati

"Nije dovoljno da mudar čovek proučava prirodu i istinu; on bi se morao usuditi da istinu govori za dobrobit nekolicine koji su voljni i u mogućnosti da misle. Što se ostalih tiče, onih koji su dobrovoljni robovi predrasude, oni mogu spoznati istinu kao što žabe mogu da lete"