GLUMA
„Pozorište, kaže Hamlet, eto zamke u koju ću uhvatiti
kraljevu savest.“ Uhvatiti – to je dobro rečeno. Jer savest ide brzo ili
uzmiče. Treba je uhvatiti u letu, u onom neodredivom trenutku kada baca na samu
sebe letimičan pogled. Običan čovek ne voli da zastajkuje. Sve ga, naprotiv,
požuruje. No, u isto vreme, ništa ga više od njega samog ne zanima, osobito
od onog što bi mogao da bude. Odatle njegova sklonost za pozorište, za
predstavu, gde mu se prikazuje toliko sudbina čiju poeziju on prima a da ne
oseća njihovu gorčinu. Tu se bar prepoznaje nesvesni čovek, koji produžuje
da hita ka ne znam kakvoj nadi. Apsurdni čovek počinje tamo gde ovaj
završava, gde duh, prestajući da se divi igri, želi da u nju uđe. Prodreti u
sve ove živote, iskusiti ih u njihovoj raznovrsnosti, to upravo znači igrati
ih. Ne kažem da se glumci uopšte pokoravaju ovom pozivu, da su oni apsurdni
ljudi, nego da je njihova sudbina apsurdna sudbina koja bi mogla da zavede i
privuče jedno pronicljivo srce. To je nužno da napomenemo da bismo pravilno
shvatili ono što će slijediti.
