Artur Rembo - San za zimu

Njoj

U ružičasti vagon sa plavim jastucima
Sešćemo, zimi, pa na put!
Biće nam lepo. Gnezdo s pomamnim poljupcima
Skrivaće svaki dremljiv kut.

Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor
Sav čudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.

Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sićušni poljubac vratom će tvojim vešto
Potrčati, k’o pauk lud...

Rekavši: „Traži“, ti ćeš prignuti glavu k meni,
I tražićemo dugo tu bubu, zaneseni,
– A ona će da skita svud...

Artur Rembo - Roman

I

Sedamn’est je leta neozbiljna dob.

– Veče: k vragu metež i luster kafane

Pod kojim kriglama punili smo drob!

– Išetamo tad pod lipe rascvetane.

U sumraku junskom dah lipe je drag,

A vazduh je tako blag, da sklapa oči.

Vetar, pun žagora – jer blizu je grad –

Miris vinograda i piva svud toči...

II

– No gle tamni azur, krpa sićušna,

U ram male grane što je zabasala,

Bocnut od zle zvezde što se topi sva

S blagim drhtajima, blistava i mala...

Sedamn’est godina! Noć junska! – Ti, pjan,

Osećaš, krv ti se k’o šampanjac kreće

Kroz žile; na usne, kroz bunilo, san,

Kao sitna buba poljubac ti sleće.

III

Srce robinzoni kroz priče i sne

– Kad neki gospodin, ukrućen od štirka,

Vodi kćer, na kojoj dražesno je sve,

U sjaju fenjera koji bledo žmirka...

I jer joj se čini da si mnogo mlad

I naivan, ona, kad kraj tebe mine,

Živahna i laka, okrene se tad...

– Na usnama tvojim ginu kavatine...

IV

Zaćoren. Otkačen do avgusta. Još

I sonete pišeš: ona im se smeje.

Prijatelji odu. Kažu: „Ukus loš!“

Najzad stiže pismo: smilovala se je.

Te iste večeri opet puniš drob

Kriglama u buci blistave kafane.

Sedamn’est je leta neozbiljna dob

Kad gradom mirišu lipe rascvetane.

Artur Rembo - Spavač u dolu

To je zelen-rupa s raspevanom rekom
Što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.

Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.

S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, prirodo, jer zima ga mori.

Miris mu drhtaje nozdrvâ ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

Artur Rembo - Ofelija

I



Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju...
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.


Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.


Vetar velove vije, grudi joj celiva,
voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

Artur Rembo - Pijani brod

Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,

Lađari me, osetih, prestadoše vući;

Njih, gole, o šarene pribiše direke,

Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,

Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!

Reke me, kad prestade metež da mahnita,

Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,

Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!

I slavniji darmar zahvati me

Od onog što odnosi kopna odronjena.

Bura me prepustila svome blagoslovu.

Od čepa laganiji, igrah usred valâ

Koje i kolevkama za mrtvace zovu,

Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!

Slađa nego jabuka za grlo dečaka,

Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,

Od plavičastih vina i od izbljuvaka

Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.

I od tog se vremena kupam u Poemi

Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,

Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi

Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Artur Rembo - Samoglasnici

A crno, E belo, I rujno, O plavo,
U zeleno: tajna rođena vam tu je:
A, crn kosmat pojas muhâ što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,


Zatoni sene; - E, koplja gordih santi,
Belina čadora, cveće zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;


U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjakâ i stadâ, spokoj bora
Koje alhemijom stiču učenjaci;


O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Anđeli i svetovi blude,
- Omega, Očiju moćnih modri zraci!

Artur Rembo - Uzbuđenje

Modre letnje noći, krenuću put staza
da, žitima bockan, gazim male vlati:
sanjar, osećaću pod nogom stud mraza.
Moju golu glavu vetar će kupati.

Neću ni govorit, neću mislit ništa:
al' beskrajna ljubav ispuniće mene,
i biću sve dalji, dalji, bez kućišta,
u Prirodi - srećan kao pokraj žene.