Tijana Radovanović - Hodi vodo

Pusti inje planina da
pleše pod vlažnim stopalima.

Nas kraj želi drugačije
jutro želi drugačiji kraj,
možeš ga nazvati Proleće
možeš ga nazvati Sam
(ili će on zvati sam)
pozovi ga po prstima jako
da priklješte vrata na vodi,
pozovi ga iz priče
iz nekog ugla
tvog okruglastog disanja
gde ne čeka kraj
crvenog telefona.

Pozovi ga kroz
postanak i opstajanje
izroni ga iz sebe,
samo nemoj - kraj
kad čak ni sopstvenim blizancima
ne bi dao ista imena,
jer ljudi stoje kao vrata
otvorena
u dve reči
nikada u jednoj njoj
nikada Sam, zapamti!

Tijana Radovanović - Svirao je, radio

Mačke su linjale spokoj.
Moteli mirisali na buđ
i loš TV prenos hapšenja.

Zmije su se sunčale po horizontima,
blagorodno crne, kao oblaci.
Kao i sam Bog.

Prodao si dečačke snove
za oronuli bordo jaguar.
I probušeni karter na 30-om kilometru.

Tijana Radovanović - Svi za jednog, jedan za ne

Teorija pobune i par reči o samoj reči

(Pesma me spakovala

u dva stiha sebe.)

Reč danas
dobija razmere
Vavilonskih trbuha,
ne po bedemima širenja
već rušenja ljudske brzine
čovekovog ideala,
Boga kojeg je stvorio
i pogrešnog mesta
spomenika podizanja.

Za glave u kulama
nije potrebno
milion vrhova
niti jedan vrh -
već su bili mrtvi
domovi u njemu.
Probosti svojim tokom
samo potok sebe,
znači učiniti vreme
većim od postanka,
dok polovine žive
za konačnost smrti.

(Napiši me pesmo
napiši me veliku.)