2
„Pesniče, veče se primiče; tvoja kosa sedi.
Čuješ li u svojim osamnim mislima poruku drugoga sveta?“
„Veče je!“, reče pesnik, „pa osluškujem, jer me neko može
zvati sa sela iako je dockan.
Bdim, da li se mlada, bludna srca nalaze, da li dva para čežnjivih
očiju prose svirku, koja bi prekinula njihovo ćutanje i za njih govorila.
Ko bi tkao njihove vrele pesme ako bih ja sedeo na obali
života i posmatrao smrt i drugi svet?
Večernjača nestaje.
Tinjanje pogrebne vatre umire lagano na nemoj reci.
Šakali urliču u horu sa dvora opustele kuće, pri
svetlosti umornoga meseca.
Kada bi neki putnik ostavio svoj dom i došao da probdi
noć i pognute glave osluškuje žubor sutona, ko bi mu na uho šaputao tajne
života ako bih ja zatvorio svoja vrata i hteo da se oslobodim zemaljskih veza?
Šta mari što moja kosa sedi.
Ja sam uvek toliko mlad i toliko star koliko i najmlađi i
najstariji u tom selu.
Jedni se osmehuju slatko i prosto; jedni lukavo namiguju
očima.
Jedni imaju suza koje naviru u po bela dana, a drugi suza
koje se kriju u tami.
Svima sam njima potreban, zato nemam vremena da lupam
glavu o onome šta će tek biti.
Sa svima sam podjednako star; šta mari onda što moja kosa
sedi?“
