Milan Stamenov - Talasi

Ostavljam eho

da govori za mene.

Da buduću tišinu

ispuni prostotom.

Da sve što je bilo,

i sve što je sada.

Ostane da ječi,

i naruši spokoj.

Milan Stamenov - Plodovi očaja

Opet trazim razuzdanu sreću.

Sebično,

samo za sebe,

daleko od drugih.

Da je posejem, da nikne.

Da je čuvam, da sazri.

Da je uberem kad rodi.

I plodove podelim,

sa sobom,

sa njom,

sa svima vama.

Sreću u ruci,

kao smokvu stegni.

Dovoljno jako da ostane,

ne prejako, da ne iscuri.

Gledaj je, omiriši,

probudi mirise svetlosti.

Nek se nozdve napregnu,

i osete bogatstvo.

Tu u ruci,

gde počiva sreća,

sagradi kulu,

kamenu i jaku.

Kružnim stepenicama,

koracima ka zorniku,

stigni do vrha.

Zaječi glasom,

sasušenih pluća od nemoći,

da dozoveš onu,

koja fali,

i kažeš joj,

da si sreću,

ubrao samo za vas.

Milan Stamenov - Evolucijom ni u šta

Izvini...

Moram ti to reći,

ma koliko jadno zvučalo.

Izvini što si rođen,

i rođenjem predodređen,

da nemaš prava da biraš.

Rođenje te je načinilo čovekom,

čovek te je načinio životinjom,

životinja te je načinila ništavnim.

Nateranim da uništiš ono

od čega si i nastao.

Eno, pogledaj dole ka keju.

Pluta izmrcvarena životinja,

prerezanog vrata,

izbledelih zenica.

Pluta i gleda te.

Uzvrati joj pogled,

reci joj šta si

rođenjem postao.

Znam...

Znam nemaš snage.

Izvini...