Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!
Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubevi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.
Showing posts with label Dušan Vasiljev. Show all posts
Showing posts with label Dušan Vasiljev. Show all posts
Dušan Vasiljev - Plač matere Čovekove
Danas je nesrećan dan sinuo,
i prvi mu je pogled pao na bedu:
najbližu njemu, u tihom predgrađu,
jedna je Majka rasplela kosu sedu,
jer joj je sin preminuo.
Danas je umro jedan Čovek,
i Majka mu je vriskala:
Oh, kada Čovek nije Čovek,
već rob Nekog, koga nema,
od koga sam do juče milost iskala;
oh, kada je čovek gori nego crv, ─
neka se raspe po zemlji anathema,
i neka se prolije sva crvena krv! . . .
Oh, Sine, moj dobri Sine!
i prvi mu je pogled pao na bedu:
najbližu njemu, u tihom predgrađu,
jedna je Majka rasplela kosu sedu,
jer joj je sin preminuo.
Danas je umro jedan Čovek,
i Majka mu je vriskala:
Oh, kada Čovek nije Čovek,
već rob Nekog, koga nema,
od koga sam do juče milost iskala;
oh, kada je čovek gori nego crv, ─
neka se raspe po zemlji anathema,
i neka se prolije sva crvena krv! . . .
Oh, Sine, moj dobri Sine!