Dragan Brusin - Neuhvatljiva

Kaži mi, o učitelju, kaži,
Odakle crpiš za tu laž laži.

Gde je taj magični izvor,
To nepresušno vrelo,
Što krepi dušu tešku,
Što napija umorno telo.

Kaži mi, o učitelju, priznaj,
Da nije sve samo bledi sjaj.

Rukom da se dodirnuti može,
Slap u kome se misli množe,
Ili bar da se prstima nežno
Uhvati letnje ledeno snežno.

Dragan Brusin - Zelen

Zelen', ka visini teži klas
Uspinjuć' se vrhu iz svih žila,
ali mnoštvo ga gore može izlomiti sila;
ne zna, da na samome dnu mu je spas.

                        * * *

Iluzija ga ka pogrešnom kraju vuče,
Ubijajuća gasnost na vrhu žerave luče,
Nadmena uniformnost pod kojom vidik puče,
Istost što gnevno svaku razliku tuče.

Misli da se Svome idealu bliži,
Od teške, prljave zemlje beži,
da uspeće, sama ga misao ježi.
Životne sokove u želju tvori,
Grabi, za njim zaostaju spori.

Dragan Brusin - Creatio

Ti, mon amie, boluješ od materice*.

K' idu bežiš, osvetu okolini tako želiš

da te ne vide i da ih ne vidiš,

al samo ćeš se više okrenuti sebi.

Gluv ćeš, slep ćeš, ali i nem postati.

Nećeš više moći u oblake i maglu

oblačiti svoje heroje i svete,

nit ćeš moći u blato i međ žabe,

da mećeš omrzle i niske.

Prolazna je boljka tvoja što ti

ruke grči, kosu beli i oči napetim čini.

Traje samo kol'ko to sin noći i tame dozvoli.

Prolaznost nek ti ne bude tužna,

mada ti je pravo.

Ma, neka, nek bude samo kamen.

Kamičak neobrađeni u planini koja se zida.

Bolje da stvaranje tvoje bude nekog vida,

a ne samo energija rasuta na sebe.

Jer da su i mnogi i pre tebe,

a pogotovo rečiti i stari elini,

krenuli u istom smeru,

danas ti muku imao ne bi,

ali ni sebe koji bi muku zadao sebi.


 * materica- od grčkog ὑστέρα "hystera", posle histerija