Gotfrid Ben - Slike

Kad na slikama galerija sva ta
zgrbljena leđa vidiš, njuške sive
staraca što se, već lešine žive,
podbuhli, vuku od stola do vrata,

kožu, plesnive brade čekinjave,
od šome salo podliveno krvlju,
vične da kradu i varaju za brlju,
svikle da opušak u maramu stave;

veče života, ah, obilje samo,
bogatstvo tralja, čume, poganišta,
sve više njina nova boravišta,
u založnici dan, a noć nad jamom,

kad na slikama tim vidiš, iz svega,
šta su ti starci platili za život,
kad vidiš poteze slikara - o, živo
genija vidiš velikoga - njega.

Gotfrid Ben - Pevač

Pevač meša u krvi
klice, geneze ideja,
azimut, maglu gde vrvi
od bića turfa, Brodveja,
težeć za rečima pravim,
oblikom pravim, jer sni
da raskol zaboravi
između Ja i Ti.

Lira neurogena,
hiperemije, mrak,
od kofeina sena,
povišen krvni tlak,
ko da odmeri pravo:
za jednim idu svi,
večno za zaboravom
između Ja i Ti.

Ako je pevač stalno
u dvojstbu bio pre,
sad intelektualno,
mozgom, razara sve,
i, težeć snu pesme svoje,
utkiva neprestano
teške supstance svoje
u Ništa, polagano.

Gotfrid Ben - Rekvijem

Po dvoje na svakom stolu. Muškarci i žene
unakrst. Bliski, goli, al' bol ih ne muči ljut.
Lobanja otvorena. Grudi otvorene.
Telesa sada rađaju poslednji put.

Od svakog tri zdele pune: od mozga do muda.
I đavolova staja i božji dom.
Sad grudi pored grudi na dnu suda
Golgotu i greh izlažu rugu svom.

Ostatak u kovčege. Novorođenčad sve sama:
noge muškarca, kose žene, dečja grud.
Videh, kao da ih je rodila jedna mama.
ostatke dvoje koje nekad je spojio blud.