Teofil Gotje - Pastel

Volim da vas gledam u okviru kružnom,
lepotice davne sa žutih portreta,
u ruci sa ružom docvalom i tužnom,
kao što priliči cvetu od sto leta.

Hladni zimski vetar, što vam obraz trlja,
sledio je vaše krinove i lale,
i vi sad ste pune samo scnih mrlja,
prljave stojeći kraj puste obale.

Lepotica davnih prođe srećna vlada;
Parabera lepa, Pompadura plava
nepomične stvari u zemlji su sada,
a zajedno s njima i ljubav im spava.

Teofil Gotje - Sećanje i sanjarenje

Na staklima mračnih crkava sve boje
zalazećeg sunca već lagano trnu,
a njihovi drevni zvonici što stoje
u plaveti prave svoju senku crnu.

Mesec se pomalja sa zrakama koje
na kazaljku s kule rasipaju srmu
i na grane plačnih vrba čije hvoje
njišu sive senke po vodi i grmu.

Dok jecaji zvona koja bono zvone
liče na glas neke druge vasione
koji, vetrom nošen, na ovaj svet stiže.

A pesnik, sedeći na žalu sred cveća,
kao u snu sluša te glase i diže
svoje oči k nebu i tužan se seća.

Teofil Gotje - Nioba

Na hridini, fantom od mramora stvoren,
držeć rukom bradu i kolenom lakat,
s nogama u zemlji, kao stabla koren,
ne dižući glavu večno tu će plakat.

Kakav bol se svija nad tvojim ramenom?
Otkud crpiš suze u noć'ma besanim?
Šta je to što patiš u srcu kamenom
te grcajuć treseš grudima klesanim?

Suze, koje teku licem ti zamornim,
padajuć, kap po kap, i na jedno mesto,
stvoriše pred tvojim stopama mramornim
jamicu iz koje ptice piju često.

O simbole nemi nesrećnim ljudima,
Niobo bez dece, Majko sedam boli,
sedeć na Atosu, koja reka ima
više vode no ti suza što ih proli?