“Koliko velikih ljubavi imamo u životu?
-Jednu ili dve, ako imaš sreće. “
Citat iz filma, knjige ili nečeg trećeg, ne znam. Toliko istine u jednoj rečenici, toliko emocija satkanih u nekoliko reči. Toliko sećanja u meni budi i tera me da razmišljam dugo, dugo. O životu, o ljubavi, o propuštenoj prilici. Ili možda bolje rečeno, odbačenoj prilici. Priliči za sreću, čistu sreću. Oduvek sam se pitala, zašto ljudi toliko silno zele nesto, a onda, kada se konačno ostvari, ne znaju kako da uživaju, začas požele nešto drugo i odu. Jednostavno odu. Zapravo, ne tako brzo, ne krupnim koracima, već polako, da se ne primeti. Udaljavaju se lagano, sat po sat, dan po dan, ne primećujući. I onda se jednog dana okrenu, slučajno, pogledaju iza sebe i shvate da ništa više nije isto, da su odmakli I ostavili nekog. Tačnije, ostavili su osećanja negde na putu i sada je nemoguće pronaći makar i jedan trag do njih.
