Marko Poropatić - Reljef na koži

Taj ožiljak koji nosim
Na levom rebru;
Trag jednog 
Nesmotrenog skoka
Sa stene.

Taj beleg, koji zjapi
Iz prostranog
Kućnog ogledala, 
Sve je manji,
A konstantno je velik.

Taj reljef na koži
Ima oblik nakrivog puta;

Neodoljivo podseća
Na ovih nekoliko decenija
Mog života.

Marko Poropatić - Balada o stanovima

Koliko puta bežiš iz njenog stana,
Toliko puta u njega opet kročiš,
To već postaje navika nastrana;
Navika da se u odlasku kočiš.

Sporta radi, glođete se u kujni,
Knedla se nekad zaglavi u guši,
Pod nepcima ste sujetni, nečujni.
Šta bi stan rekao da ima uši?!

Povraćao si toksine i buku,
U toaletu, na cvetnoj periferiji,
Ali taj rukohvat na njenom struku,
Ko hladan nes u toploj kafeteriji.

Koliko puta iz tvog stana beži,
Toliko je puta vraćaš u njega,
Onda u četvorozidu mirno leži;
Ničega tu nema, a ima svega.

Izgleda da sobe imaju prava
Na vaše stvari, nezrele manije...
Mali svet iza zarđalih brava
Deluje kobno ko nikad ranije.

Marko Poropatić - Ponedeljak

Dan mrk od jutra ranog,
Namrštenim oblacima,
Zuri na mene.
Sat kraj kreveta vrišti.
Snenim okom
Osvajam prostor.
Sve mi je poznato;
Ni pošao nisam
A već kasnim!