Marko Poropatić - Reljef na koži

Taj ožiljak koji nosim
Na levom rebru;
Trag jednog 
Nesmotrenog skoka
Sa stene.

Taj beleg, koji zjapi
Iz prostranog
Kućnog ogledala, 
Sve je manji,
A konstantno je velik.

Taj reljef na koži
Ima oblik nakrivog puta;

Neodoljivo podseća
Na ovih nekoliko decenija
Mog života.

Marko Poropatić - Balada o stanovima

Koliko puta bežiš iz njenog stana,
Toliko puta u njega opet kročiš,
To već postaje navika nastrana;
Navika da se u odlasku kočiš.

Sporta radi, glođete se u kujni,
Knedla se nekad zaglavi u guši,
Pod nepcima ste sujetni, nečujni.
Šta bi stan rekao da ima uši?!

Povraćao si toksine i buku,
U toaletu, na cvetnoj periferiji,
Ali taj rukohvat na njenom struku,
Ko hladan nes u toploj kafeteriji.

Koliko puta iz tvog stana beži,
Toliko je puta vraćaš u njega,
Onda u četvorozidu mirno leži;
Ničega tu nema, a ima svega.

Izgleda da sobe imaju prava
Na vaše stvari, nezrele manije...
Mali svet iza zarđalih brava
Deluje kobno ko nikad ranije.

Marko Poropatić - Ponedeljak

Dan mrk od jutra ranog,
Namrštenim oblacima,
Zuri na mene.
Sat kraj kreveta vrišti.
Snenim okom
Osvajam prostor.
Sve mi je poznato;
Ni pošao nisam
A već kasnim!

Šarl Bodler - Albatros

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja shto nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k'o veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.

Šarl Bodler - Ona sva

Kad jutros, jedva krijući zlobu
i u klopku me navodeći,
Demon u moju uđe sobu,
upita: ''Da li mi možeš reći

šta je od sviju lepih stvari
kojim je oko zasenjeno,
od crnih il' rumenih čari
što čine ljupko telo njeno,

najslađe?'' - Ali duša reče
Gnusniku: ''Svaki deo greje
isto, iz svakog melem teče
i podjednako drago sve je.''

Šarl Bodler - Želja za ništavilom

Sumorniče, nekad bitkom zaneseni,
ne bocka te stremen i više te Nada
neće načinjati! Pa lezi od jada,
stari konju, svakom granom prestrašeni.

Odreci se srce, mirno okameni.

Poražen, satrven! Onaj koji pada
ne treba ni ljubav ni boj razdraženi.
Zbogom pesme medi, zvuci razneženi,
ne mamite, slasti, srce koje strada!

Divno je proleće bez mirisa sada!

I vreme me guta, dok trenuci lenji
padaju k'o sneg preko mrtva grada;
s visine je zemlja okrugla i mlada,
meni su suvišni svi zakloni njeni!

Sa mnom, o lavino, niz strminu kreni!

Desanka Maksimović - Za laži izgovorene iz milosrđa

Tražim pomilovanje
za one koji nemaju snage
zlome kazati da je zao
niti rdjavome da je rdjav,
za onoga kome je žao
čoveka istinom unesrećiti;
za ljude koji lažu iz milosrđa.
Za čoveka koji ce ponižen biti,
radije nego da nekog ponizi,
za onoga koji i kad nazre
obrazinu kome na licu
nema srca da je zdere,
za ljude koji ne mogu da uvrede
ni čoveka druge misli i vere,
za one koji nikada ne bi mogli
drugome presudu da izriču,
kojima se sve sudije čine stroge,
za svaku milosrdnu lažnu priču
i slične njima slabosti mnoge.

Desanka Maksimović - Za sedam gladnih godina

Za sedam poslednjih godina zime,
za sedam gladnih krava bez mleka
koje popasu i pobrste
sedam najlepših prvih proleća,
pogase sve što bukti i tinja,
poharaju sedam majskih škrinja;
za sedam glečera koji slede
sedamdeset i sedam ranih vera,
sedamdeset sedam zanosa;
za skamenjenih sedam java
bez ushita i bez snova,
bez gejzera
i bez duga,
bez kolibara,
bez prolećnih gromova i odjeka;
za sedam gladnih krava bez mleka,
za sedam godina bez sunca i žara,
za ohlađenih sedam vulkana,
za sedam prašuma suhoga granja,
za pogašenih sedamdeset i sedam lava –
pomilovanja!

Desanka Maksimović - O državnoj imovini

Svi slivovi Laba i Vardara,
sve slane s livada i sa njiva,
svi glečeri što ih ima Šara,
ledenice pod strehom niske,
sve nebo sinje,
svi pljuskovi koji se za suše
okorele zemlje sete,
svi povodnji u dane juga,
naručja svih jaruga,
sve suze sirotinjske,
sav znoj sa čela sebra
da sruči se u carske delte.

Sve mleko u sva vremena
niz pašnjake, niz otave,
niz vimena,
da se u carske bakrače
i muzlice utače.
Sva vina bela i rumena
iz vinogradnih sela,
sa sebrovih čardaka,
iz natega i bardaka,
sva šira vinograda mladih,
da do carske se stoči buradi.
Sav med što ga skuplja pčela
sa voćnjaka, sa behara,
sa trepavica bilja,
s livadskih epitrahilja
da teče do carskih pehara. 

Gotfrid Ben - Slike

Kad na slikama galerija sva ta
zgrbljena leđa vidiš, njuške sive
staraca što se, već lešine žive,
podbuhli, vuku od stola do vrata,

kožu, plesnive brade čekinjave,
od šome salo podliveno krvlju,
vične da kradu i varaju za brlju,
svikle da opušak u maramu stave;

veče života, ah, obilje samo,
bogatstvo tralja, čume, poganišta,
sve više njina nova boravišta,
u založnici dan, a noć nad jamom,

kad na slikama tim vidiš, iz svega,
šta su ti starci platili za život,
kad vidiš poteze slikara - o, živo
genija vidiš velikoga - njega.

Gotfrid Ben - Pevač

Pevač meša u krvi
klice, geneze ideja,
azimut, maglu gde vrvi
od bića turfa, Brodveja,
težeć za rečima pravim,
oblikom pravim, jer sni
da raskol zaboravi
između Ja i Ti.

Lira neurogena,
hiperemije, mrak,
od kofeina sena,
povišen krvni tlak,
ko da odmeri pravo:
za jednim idu svi,
večno za zaboravom
između Ja i Ti.

Ako je pevač stalno
u dvojstbu bio pre,
sad intelektualno,
mozgom, razara sve,
i, težeć snu pesme svoje,
utkiva neprestano
teške supstance svoje
u Ništa, polagano.

Gotfrid Ben - Rekvijem

Po dvoje na svakom stolu. Muškarci i žene
unakrst. Bliski, goli, al' bol ih ne muči ljut.
Lobanja otvorena. Grudi otvorene.
Telesa sada rađaju poslednji put.

Od svakog tri zdele pune: od mozga do muda.
I đavolova staja i božji dom.
Sad grudi pored grudi na dnu suda
Golgotu i greh izlažu rugu svom.

Ostatak u kovčege. Novorođenčad sve sama:
noge muškarca, kose žene, dečja grud.
Videh, kao da ih je rodila jedna mama.
ostatke dvoje koje nekad je spojio blud.

Anakreont – Mučna žeđ

Amo vina, plave cure

od žeđi mi grlo strada!

Amo vina, kupu... bure...

dok me suša ne savlada.

Još mi dajte oko čela

venac lišća sa čokota:

nek umine žega vrela,

nek prestane ta strahota.

Ne, ne... Nije to vrućina,

već se tu i ljubav spaja...

Cure! Neću hlada, vina,

već mi dajte zagrljaja!

Dva divna plava oka mene

ko strele obraniše:

od toga mi srce teško vene

i nemam mira više.

Vojislav Despotov - Prljavi snovi

Odbacio sam prljave snove

o sreći,
radujem se prirodnoj nestašici
prljavih snova.
Kao učenik Stanislavskog i Tarzana
smejem se direktno iz mozga,
kad bi me pustili s lanca
istrčao bih pravo u matericu
i tamo organizovao
rock-koncert.

Vojislav Despotov - Eto zašto volim smrt

Kad se za potrebe niže matematike

saberu razni oblici smrti
kad umiranje podivlja kao najubedljivija lekcija
iz organske hemije,
kad to crkavanje, maskirano u vodoinstalatera,
kucne na na kućna vrata kuc-kuc,
u stanu italijanskog brigadnog generala,
kada se, na kraju krajeva,
otkrije da je smrt sastavljena
od magnetnih čestica koje na vrhu noža
igraju argentinski tango,
i kad, nakon kraja svih krajeva,
još i uđe u telo,
šamarajući mu unutrašnjost zbog spoljašne
nevaljalosti,
i još kad ostavi plitak trag
u nekoj barici na amsterdamskom groblju,
smrt je slaba. Kažem ti, smrt je slaba
i ništa drugo nego slaba za nas,
možda samo za nas,
eto, zato volim smrt.

Vojislav Despotov - Deset deka duše

Pesnici moraju biti debeli
Izrazito podbuli masni
Sa ogromnim ružičastim stomacima
Ukrašeni strijama i guntama

Da bi lakše izvlačili iz mesa
Bodlerčiće i helderlinčiće

Da bi snažnije ispumpavali
Tečne glagole i vlažne metafore

Televizija ih naravno mora prikazivati
Kao miševe pacove i usoljene sardine
Kao mršave i napaćene siromahe
Koji reči usisavaju iz kosmičke prane
I direktne veze sa svetim bogom
Koji ne postoji nigde

Antonen Arto - Drvo

Ovo drvo i njegovo šuštanje,

tamna šuma zovova,

krikova,

jede mračno srce noći.

Sirće i mleko, nebo, more,

gusta masa nebesa,

sve pospešuje to drhtanje,

skriveno u gustom srcu senke.

Srce koje puca, tvrda zvezda

što se raspolućuje i na nebu pline,

bistro nebo što se cepa

na zvučni zov sunca,

isti zvuk proizvode, isti zvuk proizvode,

kao noć i drvo u središtu vetra.

Antonen Arto - Crni pesnik

Crni pesniče, dojka device

te opseda,

žučljivi pesniče, život vri

i grad gori,

i nebo se rastače u kiši,

tvoje pero grebe u srcu života.

Šuma, šuma, oči vrve

po namnoženim pinjolima;

olujne kose, pesnici

uzjahuju konje, pse.

Oči besne, jezici prevrću

nebo navrlo u nozdrve

kao mleko dojiljsko i modro;

obešen sam o vaša usta,

žene, tvrdih srca sirćetnih.

Antonen Arto - Jeza

Bilo je to kao da se neizlečivost ostvarila:

Užas je bio na vrhuncu

U isto vreme kad i očaj

i neprebol.

A to se širilo

Na čitav život moje duše u budućnosti.

Bog tada beše postao nepronalaziv.

Bila je jedna crna tačka

U koju se slila moja sudbina.

I počivala tamo

Sleđena

Sve dok se vremena

Nisu upila u apsolut.

Aleksa Šantić - Gospođici

Bjanki Kurinaldi 

Nekada sam i vas na koljenu cupkô,
I donosio vam slatke šećerleme,
I ljubio dugo vaše plavo tjeme,
I čelo, i lice nevino i ljupko.

No dani su prošli k'o rijeka nagla,
K'o trenutni snovi, kao puste varke;
Sad na vašem licu sjaj mladosti žarke,
A na mome jesen i turobna magla.

Ja znam, vaše srce sada vatrom gori,
Moje hladna zima okiva i mori;
Vaše oči sjaju k'o dva neba plava,

A moje su mutne kao magle sinje...
Mladost, ljubav, oganj, sve u grobu spava -
Po kosama mojim popanulo inje...