Ana Marija Grbić - Nacrt

I

Danas su zid daleko

Tukli neku ženu

Bilo me je briga

Ja sam pisala pesmu koja

U sebi sažima sve tučene žene

Imam pravo

Ko zna šta se sve događa

Kada ne prislonim glavu uza zid

A i ja sam umorna

I mene ne tuku baš nikada

A volela bih

Spavati pod krevetom za kaznu božiju

Otkrivati lice pred ogledalom i

Plakati zato što sam lepa a ojađena

Prognana čestica sveta

Tako bi i počela pesma

-razgrnuo se danas moj bol

i sve me žari od dodira

a ne

-danas su zid daleko

tukli neku ženu

bio me je briga

II

Pričao je glasno

Pogledajmo je sada kako

Hoda

Ovakav hod je karakterističan samo 

Moribundima

Razume se, vidite

Na licu ima dva oka

(molim, to dobro zapamtite)

I sasvim se slobodno ponaša

Da nije stakla

Takvi bi davno napolje

Da nije straha

Od lomljave i

Zarivenosti u mišiće

Možda smrt?

Ili možda

Nebrojano mnogo smrti

Vidite mi znamo da

O tome baš sada misli

Jer joj se ona dva oka

Okožavaju i 

Pokušava da uz sebe 

Toliko sabije ruke

Da ih ne oseća

Ruke su život i

One savršeno lako umiru

Da li ste znali da je prvi

Znak raspadanja smešak?

(pitao je glasno)

Bilo je to nevaspitano i

Mali sa kapom od pruća

Osetio je nepravednost celog tog dana

I damu sa povezom i

Ustajali miris hibiskusa koji

Besmisleno oksidira

Pitao je

Koji je poslednji znak raspadanja?

Jer je to smrt

I on to od utrobe oseća

A onda su mu svi okrenuli leđa

Uveli su muškarca-

Pogledajte je kako sad izgleda!

III

Može se zamisliti

Birajući put, ona gubi 

Na svojoj suknji

Jedanaest tačaka mladosti

Prvu u kojoj je saznala za

Druge žene koje mogu da je vole

Do trećeg meseca kada

Ni stomaka više nema

Ni obrijane glave

Sazidane u jednoj ludosti

Može se izgubiti

Četvrta planeta sa 

Leve strane karlice

Tu su nekada bili prsti

I tu je

I mačka volela da ogrebe

Petim kandzama

Izraslim od prevelikog

Vraćanja evoluciji i

Šest puta većim obimom šešira

Od onog razimišljanja koje sada

Pluta

Sedmom umetnošću

Na koju je naučio neki muškarac

Da bi uspeo da je postigne

Dok je recimo čitala pesme i

Može se

Osma padavica podvesti pod bolest

Zatražiti lekove i brigu

A zaboraviti sve što je došlo od

Mililh svetlosnih afekata

Devetih bojeva stanova

Koji uvek imaju zelena vrata

I skoro uvek u njima živi smeće

Razume ona da može se

Deset puta izgovoriti

Besmislenost

A zadržati pamet

I da je to ono što uništava

Dok jedanesta mena meseca

(koji je obična planeta

i nikada mu ne priznajte drugačije)

Osujećeno vreba po ulicama

Nailazeći samo na jake

Jer slabi kao ona

poznaju puteve kosmosa

I ostaju u svojim kućama

Pomalo nemi

Pomalo zazidani brojevima

IV

Čovek je najsmešniji bog

Po kojem struje strahovi i

Izlaze kao munje ili mržnja

Čovek je najsmešniji bog.

Mnogo mu je puta bilo bolje

I zato je sve teže živeti na ovome svetu

Razgovori u ulici čuju

Tišinu u tuđim sobama

I dignu se u vreli oblak

I ulaze kao horda neke vojske

I ulaze

Ja sam mu rekla u proleće

I zato me nije ozbiljno shvatio

Najsmešniji čovek, bog, svejedno

Rekao je svejedno

A da nije ni trepnuo niti je skinuo osmeh

Na nas nisu uticale godine

Već sasvim sitne sekunde

Pronađene kao nebitne

Jednog namenjenog časa 

Pod kišom

Sam rekla u proleće

Letovaćemo u Maroku!

Zimovaćemo klasično

Biću srećna oko rođendana

Tužna oko nove godine

I onda će se sve promeniti zar ne?

zar ne

zar ne